Johnny035

  (Фотографија из моје архиве) Мили Боже, чуда великога, јали грми, јал' се земља тресе, јал' удара море у мраморје. Нити грми, нит' се земља тресе, нит' удара море у мраморје, већ путује млад тамбурашу, што тамбуру му муња покреће. Сокоћало старо у планини нађе, пак њиме у старо доба изађе. Иако од кума другачије назван, по рођењу поп га назва Јован. Кад из сокоћала Јован изађе, на пољу се равноме он нађе пак док се око себе окрете, Краљевића Марка он сусрете.   Проговара Краљевићу Марко Казуј ко си, одакле долазиш, да л' зло ил' добро доносиш. Ил' од Бога добре гласе носиш, ил' за врага лажи проносиш. Ил' си Србин што поносно хода, ил' си још једна турска ухода.   Проговара Јоване тамбурашу. Нит' од Бога гласе доносим ни' за врага лажи проносим, нит' за Турке неког уходим, већ сам Србин и крст носим. Крст носим, поносим се тиме, Јован од Мораве ми је име. Ходам овде на ...

  (Фотографија преузета са интернета, служи као илустрација написаног)          “Тежак је живот нас уметника“, рече зидар и наче другу гајбу пива данас. “Јашта, него тежак“, потврди колега који се чешкао по бради, замишљено гледајући у даљину док су се поглед губио ка голим бутинама, чврстим грудима, задњицама и   међуножјима оскудно одевених младих студенткиња које су туда пролазиле и којима је једина брига да редовно свршавају своје обавезе на факултету. “Ама није баш тако“, рече млади приправник, па настави: “Све се може кад се хоће.“ Стари зидари га само погледаше и рекоше му углас: “Губи се! Ниси ти за овај посао! Не знаш ти шта је уметност!“          Млади приправник потом оде у једно село да се бави пчеларством. Отишао је код једног старог пчелара који је имао пуно кошница. Једног дана дође млада чобаница по теглу меда у саћу. Млада, једра, бујних груди, док је одлазила заносно њишући куковима...

(Фотографија преузета са интернета, служи као илустрација написаног)   ДАН КАДА САМ ПОСТАО УНУК       Беше то некада давно, дакле скоро, што би се рекло: релативно далека, али блиска прошлост кад сам ја у младо доба био стар човек. Имао сам тада више памети и мање снаге, мислио сам да сам сву памет света попио иако је полако одлазило време када ме је издавала снага, а долазило време када је почел о мудрост и да ми мањка. Шта ћете тако је то кад се с годинама човек подмлади па постане све неискуснији, али физички јачи.       Беше то оног дана кад родио ми се деда, а ја постао поносни унук па је ваљало прославити његово рођење, али и крштење. Не могу вам описати тај осећај. И срећа и понос. Не постаје се унук сваки дан. Једино га можда могу поредити са великим поносом кад ми се родио отац, а ја постао поносни син. Требало је припремим прославу и да купим неко вино, да набавим неко печење, мало сира, шунке, сланине, пршуте за предјело...

(Фотографија преузета са интернета, служи као илустрација написаног)           Рекоше ми да се узалуд трудим, да се џабе доказујем људима, да без потребе трошим енергију да бих себе представио у најбољем светлу, да нема теорије да успем у животу.         Рекох им да није узалуд, да није џабе, да није беспотребно трошење енергије јер има теорије. Ето, има Ајнштајнова теорија релативитета, има Дарвинова теорија еволуције, има теорија Великог праска, има теорија колико хоћеш, а не само једна па да је нема.         Рекоше ми - рекох им.       Они мени реч - ја њима реч.       Речити бесмо.         Мада нашли смо се. Али само кад је место разговора, не и кад су ставови. Ту смо, на раскршћу, корак тежи од небеса. Рече Гале Кербер.         Разиђосмо се и размимоилазисмо се...

  (Фотографија преузета са интернета, служи као илустрација написаног)   https://www.facebook.com/PrevarantiSrbije/posts/1864885086926668   https://twitter.com/georgijemn/status/938519756784783361           И шта кажеш? Тај мукотрпни рад те није одвео нигде? Кажеш, тебе је стрпљење издало јер не можеш више да поднесеш толику муку? То стање описано трпним глаголским прилогом, обједињено у црначки рад и чекање Годоа. Ти црнчиш к'о црнац на белом хлебу, а други по белом свету једу црни хлеб од киное и Бога питај од каквих све фенси и скупих житарица. Ти имаш знање и ставове које не можеш да уновчиш, други богато уновчавају своје незнање и недостатак било каквог става. Ти преживљаваш, мериш сваки динар, једеш шта стигнеш, чак и отпатке, “да се не баци“ јер је гре'ота на ову сиротињу и ову скупоћу да бацаш храну.           Ма шта ми наприча? Па зар не видиш да то има и добрих страна? Је...

  (Фотографија преузета са интернета, служи као илустрација написаног) (исповест некадашњег Титовог пионира)        Синко, да ти кажем. Беше то наивно време, али баш наивно. То могу рећи сада са својих 70 година. Наивно јер ми бесмо наивни. Ја сам тада био убеђен да је то право време, време поштене борбе за боље сутра, време поштене борбе за бољи сваки нови дан, време у ком су те други терали да сваког дана будеш бољи него јуче. Било је то време ловаца снова.        Они су ишли за својим сновима, тежили неким својим идеалима, без бојазни да су ти снови и идеали утопија. Циљеви им не беху толико високи, колико корисни и исплативи на дужи рок. И тако теживши сопственом добру без жеље да се другима учини нешто нажао, ишли су уствари за вишим циљем, а то је да лично добро макар делом буде и колективно. Тада су скоро сви били ловци снова. Скоро сви. Јер   било је и оних који нису били такви. Неки нису ни имали снове, а нек...

  (Фотографија из моје личне архиве)          Свако тражи и чека неки своj воз за бољу будућност. Али ниjе само важно ући у прави воз већ jе важно и сићи на праву станицу и ухватити неки нови прави воз. Наjвештиjи знаjу да пронађу и прави воз, и праву станицу.       А многи не препознаjу или увек закасне на прави воз, а многи биваjу спречени да дођу до станице на време. А возови не чекаjу никог. Одлазе и они возови коjи закасне. На човеку jе да ли ће и такав воз ухватити. Мада има и оних возова коjи никада не дођу jер никада не иду неким пругама, никад не стаjу на неким станицама. Многи и такве возове чекаjу. Возове коjи никад неће доћи...   ...        Човека загледаног у даљину из дубоких мисли прену повик: "Идемооо! Полазааак!" Он погледа у воз коjи jе одлазио, а затим опет скрену поглед негде у даљину. Можда jе таj воз ипак био његов. Онаj последњи.   (Никола Антић, “Раб...

  (Фотографија преузета са интернета, служи као илустрација написаног)       “Јесам ли се зато борио?“ Пита ме очајни човек. Поставља ми питање које нема ниједан реалан, нити објективан одговор.         “Јеси. А и ниси.“ Рекох му то слежући раменима па наставих: “Борио си се, али се водиш као нестао, а истрага је прекинута јер су трагови твоје борбе ишчезли. Време је најбоља гумица у рукама писаца званичне историје. А ти, занет борбом, ниси обратио пажњу ко је записничар.“         Човек завапи: “Али како? Зар су сви заборавили шта сам учинио? А моје ране? Моји ожиљци? Зар се то не види? Зар је то за осмех, осуду и заборав? Зар да ме вређају због истине?“         Видех у овим питањима трагове још неугасле наде у боље сутра, али и пркоса према свему што га окружује. Рекох му: “Прво ће ти се смејати, онда ће те игнорисати, потом ће се борити против тебе. На кр...

  (Фотографија преузета са интернета, служи као илустрација написаног)   Да ми је да не сањам већ да јава буде к'о сан. Да демоне више не гањам и да ову ноћ заменим за дан.   Да ми је да се срећан пробудим и новим јутрима се радујем, да здрав у глави не полудим и да међ' људима више не самујем.   Да ми је оно што није, да и мени једном сване.   Да ми је оно што није, да и мени Сунце гране.   (Никола Антић, “Раби ничији“, одељак: "Ко чека, (не) дочека")   15.01.2018.