ЛОВЦИ СНОВА И ПРОДАВЦИ МАГЛЕ

 (Фотографија преузета са интернета, служи као илустрација написаног)

(исповест некадашњег Титовог пионира)

 

     Синко, да ти кажем. Беше то наивно време, али баш наивно. То могу рећи сада са својих 70 година. Наивно јер ми бесмо наивни. Ја сам тада био убеђен да је то право време, време поштене борбе за боље сутра, време поштене борбе за бољи сваки нови дан, време у ком су те други терали да сваког дана будеш бољи него јуче. Било је то време ловаца снова.

 

     Они су ишли за својим сновима, тежили неким својим идеалима, без бојазни да су ти снови и идеали утопија. Циљеви им не беху толико високи, колико корисни и исплативи на дужи рок. И тако теживши сопственом добру без жеље да се другима учини нешто нажао, ишли су уствари за вишим циљем, а то је да лично добро макар делом буде и колективно. Тада су скоро сви били ловци снова. Скоро сви. Јер  било је и оних који нису били такви. Неки нису ни имали снове, а некима су снови подразумевали угрожавање не само туђих снова и идеала, већ и туђих живота. А било је и оних који су проповедали лов на снове као религију, клели се у њу, а уствари су радили све супротно од тога. Били су то продавци магле. Неких су се људи клонили јер су били агресивни, а неке нико није могао ни да препозна нити да претпостави да су или да ће постати продавци магле јер су заједно са нама ловили снове. А тек нико није веровао да ће продавци магле једног дана постати свима господари. И то веома зли господари.

 

      А дође и њихово време. У први план су избили они који су вечито били на маргини, не само друштва, већ и сопствених живота, мало-помало нађоше се у центру свих збивања. Од сопственог живота без живота до креирања туђих. У недостатку сопствених снова и идеала, кренуше да руше и обезвређују туђе. Циљ им је био да све претворе у ништавило, да би свима било као њима некад. Њима није била потребна, а ни довољна сопствена срећа већ масовна несрећа и безнађе свих оних у чијој су сенци до јуче били. Њих је то чинило моћним, а та моћ је њима представљала једини вид среће.

 

      Неко би помислио да се све то десило преко ноћи. Није. Тињало је то годинама него ми занети сопственим сновима, оптимистично верујући да су наши снови јачи од било које грозне јаве, нисмо ни соећали дим мале ватре која је прерасла у велики пожар. Али што је најстрашније, не да нисмо приметили те некадашње маргиналце који нам подмећу пожар него нисмо ни схватали да су са њима и многи дојучерашњи првоборци за те исте снове и идеале у које су се многи од нас заклињали, не годинама, него деценијама уназад. И када смо постали свесни опасности, кренули смо да гасимо пожар, али бензином.

 

       Продавци магле нас убедише да је то вода. Још нас убедише да су за све криви они са којима гасимо пожар. И тако дојучерашњи саборци у лову на снове почеше у бесу да поливају једни друге бензином док су продавци магле кресали шибице и упаљаче. И временом међу продавцима магле је почеше да се све више и више налазе некадашњи ловци снова. Продали су идеале, продали су снове јер више нису могли да издрже да им продавци магле те исте снове и идеале заклањају и уклањају, да их маскирају у рите да не изгледају не само недостижни већ и бесмислени и да не делују никако другачије него као заблуда.

 

       Било је и оних који и поред свега нису дозволили да их заварају све та камуфлаже и маске, али су се временом изгубили у тој броби са подавцима магле. Неки су се предали пре, неки касније. Неки су изгурани на маргину, изопштени од свих са уништеним сновима и идеалима, а многи нису издржали и после дуге борбе су се преселили у вечна ловишта.   

 

       И тако дође време продаваца магле. Нажалост, никако да прође. А беше оно некад баш наивно време. Ал' не жалим за њиме, само се плашим да нека будућа поколења не говоре за ово садашње време да је било наивно и да им садашњи продавци магле не делују као ловци снова. Мада...

 

       И мој отац је за оно наивно време говорио да је лоше и мангупско, да сам и ја био један обични продавац магле (оне Титове, југословенске, комунистичке магле), а не ловац снова и да је све то била велика лаж. Можда је био у праву. А можда и ми не верујемо да и од зла увек може горе, да и кад дотакнеш дно, можеш и да га пробијеш па и даље срљамо у провалију. Али знам да све има свој крај па и зло време. Надам се...

 

(Никола Антић, “Раби ничији“)

 

28.06.2017.