УМЕТНИЦИ, КУЛТУРНИ РАДНИЦИ, АКАДЕМИЦИ

 (Фотографија преузета са интернета, служи као илустрација написаног)

 

       “Тежак је живот нас уметника“, рече зидар и наче другу гајбу пива данас. “Јашта, него тежак“, потврди колега који се чешкао по бради, замишљено гледајући у даљину док су се поглед губио ка голим бутинама, чврстим грудима, задњицама и  међуножјима оскудно одевених младих студенткиња које су туда пролазиле и којима је једина брига да редовно свршавају своје обавезе на факултету. “Ама није баш тако“, рече млади приправник, па настави: “Све се може кад се хоће.“ Стари зидари га само погледаше и рекоше му углас: “Губи се! Ниси ти за овај посао! Не знаш ти шта је уметност!“

 

       Млади приправник потом оде у једно село да се бави пчеларством. Отишао је код једног старог пчелара који је имао пуно кошница. Једног дана дође млада чобаница по теглу меда у саћу. Млада, једра, бујних груди, док је одлазила заносно њишући куковима, са теглом меда у рукама, купљеном по врло повољној цени, стари пчелар гледајући у њу само рече: “Кад се мед претаче, увек морају мало да се олижу прсти. А њој би' оно (показује спојен кажипрст и средњи прст) лизао к'о мед.“ Млади приправник му само рече: “Свака роба има свог купца.“ Стари пчелар се наљути па му рече: “Одлази! Нећу да те видим више! Ти ћеш мени да држиш слово о култури, балавче један!“

 

       Млади приправник и даље пун радног елана оде код свог комшије месара и тамо поче да ради. Једног дана дође млада и згодна фризерка, која је радила ту у комшилуку. Узела је кило јунетине од бута и кило мешаног млевеног. Чим фризерка изађе, месар рече младом приправнику: “Видиш, комшо, ову малу. Кобасице ми се саме дижу у руци, чим је видим. Чувам ја за њу једну посебну, морам да јој дам да ми је мало обради. Кад год дође, кобасица - тврда к'о камен, баш ме занима да видим кол'ко јој треба да ми је мало омекша.“ Млади приправник му рече: “Свако је ковач своје среће.“ Комшија месар се наљути па узвикну: “Срам те било! Какво је ово неваспитање! Чекај да кажем твојима! Па ово је нечувено! Ти никад академик нећеш бити, ако тако наставиш да се понашаш!“

 

       Ех, ти млади... Не знају шта је права уметност, не познају културу, никад од њих академици. Само мисле на оне ствари.

 

(Никола Антић, “Озбиљне небулозе“)

 

18.02.2017.