РЕКОШЕ МИ - РЕКОХ ИМ
Рекоше ми да се узалуд трудим, да се џабе
доказујем људима, да без потребе трошим енергију да бих себе представио у
најбољем светлу, да нема теорије да успем у животу.
Рекох им да није узалуд, да није џабе, да
није беспотребно трошење енергије јер има теорије. Ето, има Ајнштајнова теорија
релативитета, има Дарвинова теорија еволуције, има теорија Великог праска, има
теорија колико хоћеш, а не само једна па да је нема.
Рекоше ми - рекох им.
Они мени реч - ја њима реч.
Речити бесмо.
Мада нашли смо се. Али само кад је место
разговора, не и кад су ставови. Ту смо, на раскршћу, корак тежи од небеса. Рече
Гале Кербер.
Разиђосмо се и размимоилазисмо се. Ја
наставих правим путем. И они наставише правим путем, али у супротном смеру. Ићи
ћемо тако, па ко дуже издржи, односно док неко неког не сачека на кривини. А
можда и неко пре тога скрене. Лево од Албукеркија.
(Никола
Антић, “Озбиљне небулозе“)
26.02.2017.

Коментари
Постави коментар