ДАН КАДА САМ ПОСТАО УНУК

(Фотографија преузета са интернета, служи као илустрација написаног)
 

ДАН КАДА САМ ПОСТАО УНУК

 

    Беше то некада давно, дакле скоро, што би се рекло: релативно далека, али блиска прошлост кад сам ја у младо доба био стар човек. Имао сам тада више памети и мање снаге, мислио сам да сам сву памет света попио иако је полако одлазило време када ме је издавала снага, а долазило време када је почело мудрости да ми мањка. Шта ћете тако је то кад се с годинама човек подмлади па постане све неискуснији, али физички јачи.

 

    Беше то оног дана кад родио ми се деда, а ја постао поносни унук па је ваљало прославити његово рођење, али и крштење. Не могу вам описати тај осећај. И срећа и понос. Не постаје се унук сваки дан. Једино га можда могу поредити са великим поносом кад ми се родио отац, а ја постао поносни син. Требало је припремим прославу и да купим неко вино, да набавим неко печење, мало сира, шунке, сланине, пршуте за предјело, брашно да се умесе погаче, а и ваљало је набавити мало ситних колача и торти иако су моја тадашња жена и будућа девојка, као и две бивше и будуће жене рекле да ће поред сарме, да направе свака по једну торту. Моје три ћерке су ми рекле да сам већ довољно одрастао да преузмем одговорност кад је организовање прослава у питању. Сина је било баш брига. Откад је сазнао да је постао праунук, већ други дан за редом је био пијан као летва. Шта ћете, најмлађем детету се увек више толерише него старијој деци и то је нормално. Бар су ми тако увек унуци говорили.

 

    Елем, ђелем, ђелем, лунгоне дроменса, маладилем шукаре роменса, аааааај ромалееее, аааааај чавале, кренем са периферије свог града и одем у сам центар засеока где ми се родио деда да се распитам где могу да набавим све што ми је потребно од хране. Два господина испред сеоске кафане су ме љубазно упутили заобилазним путевима преко својих комшија и познаника до човека који ће ми дати праве информације. После сат времена сам налетео на младог човека у цвету старости на средини свог живота који ми је рекао да идем до воденичара, па онда се вратим код њега да се договоримо за вино, печење и све остало.

 

     Пођем ја до воденичара да купим брашно. Стаза која је водила до воденице је била кратка, али сваким кораком све дужа. Што сам био ближе воденици, стаза је све више бивала ужа и некако је превише ишла у ширину. Што сам се више приближавао воденици, воденица се удаљавала. Онда сам почео да ходам уназад и у три корака сам дошао до воденице. Покуцам на врата, уђем унутра и видим воденичара како седи на троношцу. Био је необично висок. Кад је седео био је за две главе виши од мене, а кад је устао приметио сам да смо исте висине. Поздравим воденичара са: "Помоз' Бог, господине!", а он мени: "Броз ти помог'о, друже!" Питам га колико је кило брашна, он ми каже: "Два динара, друже. Два динара, друже." Ја му рекох: "Нисам ја друг, ја сам господин." А он мени: "Извини, друже господине! Изволи." Ја му рекох: "Мени треба 10 кила белог брашна, али имам само 15 динара." Воденичар ми предложи да спусти цену на динар и по, па 10 пута 1,5 је 15, а оних 5 динара што ми је фалило ми исплати у ражаном брашну пошто је кило било 1 динар, тако да сам уз 10 кила обичног добио и 5 кила ражаног.

 

     Вратим се назад до овога средовечног младића у цвету старости на чијем се лицу видело да је на непомичној средини свог живота. Био је савим просечне грађе, онако онижи човек, висок око 2 метра. Био је мало проћелав и имао је кратку плаво-смеђе-риђе-црну косу, која му је била потпуно седа, веома густа и до рамена кад је седео, а веома ретка и до пола леђа дугачка кад је стајао. Почели смо да се договарамо за вино. Требало ми је 25 литара, а он је тражио 2 динара по литру. Ја му кажем да сам понео само 20 динара и да немам више, али да можемо до следећег првог у месецу да регулишемо тих 30 динара који су ми недостајали. Он ми рече: "Добро, нека ти сад тих 20 динара, а ја ћу да ти донесем до краја месеца још 30 које ти фале и онда ћеш имати 50 динара."

 

     Почели смо онда да се договарамо око печења. Рекао ми је да ће он да ми закоље и испече прасе и јагње и да тражи 9 динара по килограму за јагњетину и 6 динара за прасетину. Јагње је имало 20 кила, прасе исто, дакле све укупно је коштало 300 динара. Ја му кажем да имам само 240 динара, а он одлучи да спусти цену на 4,5 за прасетину и 7,5 динара за јагњетину, а за преосталих 60 динара који су ми фалили ми је дао по 20 килограма пилетине за роштиљ коју је продавао за 1,5 динара по килограму и 10 кила ћуретине коју је продавао за 3 динара по килограму.

 

     За сир ми је рекао да кошта 1,5 динар килограм. Мени је требало 10 кила, али сам имао сам имао само 10 динара за сир. Он спусти цену на 1 динар, а за осталих 5 динара колико ми је фалило дао ми је и 2 кила старог кајмака који је коштао 2,5 динара килограм. 

 

     Потом сам га питао за цене шунке, сланине и пршуте. Домаћа шунка је коштала 5 динара кило, сланина 3, а пршута 6 динара. Мени је требало по 5 килограма од свега, дакле то је све укупно коштало 70 динара, али сам ја имао само 60. Он је спустио цену на по 4 динара за шунку, 3 за сланину, а 5 за пршуту, а за оних 10 динара ми је дао 3 кила млевеног меса које је коштало 2 динара кило и 4 главице киселог купуса које је продавао за 1 динар сваку. Иако ми није било потребно млевено месо и кисели купус, човек ми је објаснио да од вишка сарми глава не боли.

 

    Око торте и колача је било баш повуци-потегни. Његова жена је била баш запела око цене. Иначе била је веома непријатно пријатна према мени, толико, да сам осећао непријатност од њене пријатности. Била је ниска, мало крупнија, али веома мршава и висока, са краћом плавом косом, која је била дуга и црна кад би је везала у реп. Ја сам нудио 100 динара за 10 кила колача и 4 торте. 60 динара за колаче, односно за 6 динара за кило и 40 динара за торте, дакле 10 динара по торти. После много ценкања ипак сам прихватио цену коју је тражила жена и колаче сам платио 4 динара за килограм, а торте 8 динара комад (2 киле к'о зец).

 

    И тако сам ја успео на време све да набавим и да к'о господин човек прославим то што сам постао унук. Моја деца су била поносна на мене. Ћерке су биле срећне што је њихов отац коначно одрастао. Моја тадашња жена и будућа девојка, као и две бивше и будуће жене су такође биле веома задовољне. Некако ми је највише било жао моје тадашње жене. Што се више ближио дан нашег венчања и тренутак кад ће ми постати девојка, била је све узнемиренија, тако да је сваку породичну свечаност доживљавала веома емотивно. Друга жена је стрпљиво бројала сате, дане, месеце и године кад ће доћи тренутак отпознавања са мојом тадашњом (трећом) женом и будућом девојком, као и крај бракоразводне парнице која ће довести до покретања развода, а самим тим и наставка мог другог брака. Шта ћете, жене се увек боре до краја за оно до чега им је највише стало, а то сам у овом случају био ја. Сина је и даље било баш брига, није се трезнио још 3 дана. 

 

(Никола Антић,  “Озбиљне небулозе“)

 

16.11.2013.