УЛЕПШАВАЊЕ НЕИСТИНЕ И РУЖЕЊЕ ИСТИНЕ

 (Фотографија преузета са интернета, служи као илустрација написаног)

      “Јесам ли се зато борио?“ Пита ме очајни човек. Поставља ми питање које нема ниједан реалан, нити објективан одговор.

 

      “Јеси. А и ниси.“ Рекох му то слежући раменима па наставих: “Борио си се, али се водиш као нестао, а истрага је прекинута јер су трагови твоје борбе ишчезли. Време је најбоља гумица у рукама писаца званичне историје. А ти, занет борбом, ниси обратио пажњу ко је записничар.“

 

      Човек завапи: “Али како? Зар су сви заборавили шта сам учинио? А моје ране? Моји ожиљци? Зар се то не види? Зар је то за осмех, осуду и заборав? Зар да ме вређају због истине?“

 

      Видех у овим питањима трагове још неугасле наде у боље сутра, али и пркоса према свему што га окружује. Рекох му: “Прво ће ти се смејати, онда ће те игнорисати, потом ће се борити против тебе. На крају ће те победити и рећи ће да си се џабе батргао и да си био и остао ништак. Тако ће бити. Нису у праву, али их је више. Најлакше је ићи линијом мањег отпора. Препустиш се лавини и постанеш део исте. У супротном си планинар кога лавина носи, а стално безуспешно покушава да пркоси свим стрминама и чудима природе. Данас је свакако боље бити мртав-хладан и затрпавати друге лажима, цинизмом, заменом теза, демагогијом него бити жив закопан због неке своје истине.“

 

      Пун горчине човек настави: “Али докле ће то трајати?“ Ја сам увек знао боље од других, дао све црно на бело, нико није хтео да ме саслуша.“

 

       Унесох се у то лице пуно огорчења и гнева и само му хладно рекох: “Докле ће трајати. Хм... Трајаће докле год појединци планинаре да би се показали бољим од других планинара и чекају да неко са стране за њих отопи снег, помери планину или им направи план како да избегну лавину. Трајаће докле год сви тако, свако за себе, стоје у подножју планине, говоре исте мисли, али углас, покушавајући да надгласају све остале, тежећи упорно да се глас сваког од њих најјаче чује. Трајаће докле год са стране стоје ту и оне који ћуте, не желећи да се надгласавају са другима, али који слушају у себи само одзвањање сопствених мисли, које љубоморно чувају за себе, мислећи да други нису вредни да их са њима деле. Траје и трајаће зато што ни једни, ни други не примећују да ту већ дуго стоје трећи, који су стално позивају све да се уразуме, пробуде и да у други палн ставе своју сујету и своје краткорочне личне интересе. Ови гласноговорници их нису чули од сопствене буке, а ови ћутљивци нису ни хтели да се буде из својих лепих снова.“

 

      Гледајући га и даље право у очи наставих: “Уместо скупа хармоничних тонова, склопљених у један прави оркестар, чија интерпретација топи лед и помера планине, правили сте само несносну буку. Бука је створила ехо, а ехо је покренуо лавину на вас. И ти си стајао тамо, био један од оних најгласнијих, зато те је лавина однела и затрпала, а сећање на тебе је отишло у бездан. Ни ти ниси слушао оне који су те позивали да их чујеш, а жалиш се што тебе нико није саслушао. Зато си изгубио, зато сте сви изгубили. И букаџије, и спавачи. Ставили сте своје циљеве испред општих.“

 

      Човек ми не рече ништа. Само уздахну, зарони главу у руке и цикну: “Али ја после свега ипак заслужујем одликовање, а не заборав!“ Оте му се тихи јецај па само ућута. Као да му и последња нада беше угашена. Човек се у тишини препусти сопственој немоћи.

 

      Чудни су људи. Чудно је како се нада губи, када се мора жртвовати своје зарад општег добра. Слога и пожртвовање су речи које су пале у заборав. Зато су жртве често идентичне злочинцима по својој себичности, а мученици у свом мазохизму се не разликују од садизма својих мучитеља.

 

(Никола Антић, “Раби ничији“)

 

24.03.2017.