ДА ЛИ СУ ЗВЕЗДА И ПАРТИЗАН ПОТРЕБНИ ЕВРОЛИГИ И ЗАШТО НИСУ?

 (19.02.2024.)

 

   Финале Купа Радивоја Кораћа 2024. године је донело још један вечити дерби. Црвена Звезда победила Партизан и по четврти пут утастопно успела да освоји трофеј. Као и обично и овај дерби је донео много тензија, али за разлику од неких претходних овога пута је “дан после“ донео неупоредиво више тензија него дешавања пре, током па и непосредно после меча. Лавину је покренула прича тренера Партизана, Жељка Обрадовића о томе да ли је Партизан државни пројекат па је чак и стандардна прича о суђењу пала у други план. Већ сутрадан ујутро се на једној од телевизија са националном фреквенцијом појавио и Александар Вучић са причом о финансијама вечитих ривала и у фудбалу, и у кошарци. А већ током преподнева су се на рапорт јавили водећи људи оба клуба Небојша Човић и Остоја Мијаиловић издајући саопштења (читај: правдања Александру Вучићу). Наравно навијачи оба клуба нису престали да се међусобно препуцавају, да мере ко је већи државни мезимац уз већ уобичајено негирање да њихов клуб помаже држава више од оног другог.

 

    Да се не лажемо, да држава не сипа у оба клуба на разноразне начине, Звезда и Партизан не само да не би видели Евролигу годинама, него ни Еврокуп, а врло вероватно да би Мега са Мишком Ражнатовићем на челу била најјачи клуб у Србији и да би у њој играли многи садашњи играчи Звезде и Партизана, којима је Ражнатовић менаџер. Можемо да навијачки меримо и премеравамо да ли Вучић, тј. држава даје више Звезди или Партизану, злу крв између два клуба која је неоспорно све већа и већа из године у године не праве највише Човић и Мијаиловић већ је највише прави УЛЕБ.

 

     УЛЕБ годинама држи АБА Лигу на тихој ватри, без гарантованих места у Евролиги и не даје А лиценце нашим клубовима. Разлог томе јесте и то да челници УЛЕБ-а желе затворену Евролигу (по узору НБА) најављујући учествовање клубова из Париза, Лондона и Дубаија. Нама се не гарантују ни места у Еврокупу. Да је све нормално и да се гледа прво са кошаркашке стране, да се гледа традиција, фер плеј, Евролига би имала 32 учесника без сталног састава, са могућношћу да све земље могу да имају своје учеснике (или преко квалификација, или преко Еврокупа). Да УЛЕБ заиста у случају српских клубова гледа кошаркашку страну, а то су утицај и заслуге Србије и простора бивше Југославије на развој европске кошарке, конкретно на развој Евролиге, тј. некадашњег Купа Шампиона, АБА Лига би у таквој “поштеној“ Евролиги имала 3 места и још 3 места у Еврокупу. Овако, изгледа да УЛЕБ има циљ да направи затворено такмичење са што мањим бројем клубова из најбогатијих земаља, тако да чак ни преко Еврокупа не може да се дође до Евролиге, а да АБА Лига као и готово све друге европске лиге буде преусмерена на реално, небитну ФИБА Лигу Шампиона.

 

       Да ли су Звезда и Партизан потребни оваквој Евролиги? Нису. Ми јесмо занимљиви свету због нашег међусобног ривалства, одличне атмосфере на трибинама којој се диви цео свет, али највећи новац се врти далеко од нас. Па ако Партизан као учесник Фајнал фора 2010. године није добио А лиценцу него је тада добио пољски Проком у оној Евролиги која није била овако затворена, не знам како сад било ко очекује да ће наши клубови имати загарантовано место у некој новој Евролиги, предвиђеној само за богате. Челници УЛЕБ-а већ годинама говоре да Евролига не доноси профит и да је неодржива без промена које би донеле већу зараду чак и по цену стављања саме кошарке у други план. Зато јесте веома могућ сценарио да ће у Евролигу да уђу Дубаи, Лондон и Париз који ће довести гомилу НБА звезда - играче чија је каријера у паду и ветеране (можда неки клуб доведе чак и Леброна), а да ће клубови из многих земаља са дугом кошаркашком традицијом остати без могућности скоријег учествовања у њој. Новац доносе велике звезде које ће моћи да приуште само најбогатији, а то ми не можемо да приуштимо па таман да држава удвостручи улагања у Звезду и Партизан. Новац доносе најпопуларније туристичке дестинације, много популарније него што је то Београд, а то свакако јесу поменути Париз, Лондон и Дубаи. Новац у кошарци доносе размажени богаташи којима је битно да виде велике светске звезде и који желе да буду виђени поред њих, да се чекирају на светски познатим локацијама у тој метрополи и који би све то плаћали хиљадама долара само за долазак на једну утакмицу, а не наши људи који због љубави према клубу и кошарци одвајају последњи динар за карте. 

    Знам да многима на памет пада Дејан Бодирога и да за многе он представља неку наду да Србија може да има опет два представника у Евролиги (или у најгорем случају макар једног). Међутим, реалност је другачија. Бодирога је у УЛЕБ-у само фигура, једно велико кошаркашко име које служи само као реклама Евролиге, не пита се он ништа, питају се они који одређују токове новца у кошарци. УЛЕБ није аматерска организација као ФИБА па да његова реч буде битна као што је некад била битна реч покојног Боре Станковића, односно не може нечији лични ентузијам да буде испред интереса већине ма колико тај био велико име у својој бранши. Зато је веома могуће да уколико не буде неког већег проширења Евролиге и промене формата такмичења, АБА Лига (а самим тим и Србија) извиси чак и за једно место у Евролиги. А и то једно место у Евролиги, један клуб који би имао предност у односу на други, који би имао већи буџет од другог у овако острашћено навијачки подељеној Србији, то исто једно место за првака АБА Лиге (претпоствља се да ће то бити српски клуб) могло би да донесе још више проблема, нереда на трибинама, незадовољства једног дела народа... То једно место би могло да буде (а већ је било) велика јабука раздора не само између Звезде и Партизана већ и целе АБА Лиге. Колико год уврнуто некоме звучало, у Србији је већа вероватноћа да избије грађански рат због вечитих ривала него због нпр. лошег животног стандарда или отворене издаје државе од стране власти. Међутим, можда би јавност у Србији требало да буде спремна на непријанту могућност да су модели, који се помињу за наше клубове после Бодирогине посете Београду, такви да ће АБА Лига бити преусмерена на чекање позивница за Еврокуп из ког највероватније неће бити могућ пролаз у Евролигу и да је то максимум који нам се нуди.

 

   Изузимајући НБА Лигу кошарка не доноси ни делић зараде какву доноси фудбал, поготово кошаркашка Евролига у односу на фудбалску Лигу Шампиона. Прошле године је победник Еврокупа Гран Канарија одустала од Евролиге изашавши са рачуницом по којој трошкови превоза не би могли да буду покривени чак ни са зарадом коју би им донео евентуално добар пласман у Евролиги. Челници шпанског клуба су изјавили да им се не исплати да путују у Израел и Турску, а да није било суспензије руских клубова, ти трошкови би били још већи. Спорт је одавно више бизнис него надметање ко је бржи, јачи, бољи и вештији. Ово је време када је форма важнија од суштине, а маркетинг испред такмичења, брендови испред клубова и спортиста.

 

   Свако ко мало дуже прати европску кошарку може да види да постоје одређени мезимци Евролиге који су сваке године предвиђени за борбу за трофеје. То су Реал, Барселона, Олимпијакос, Панатиникос, Ефес Пилсен, Фенербахче и Макаби - стални учесници Евролиге, клубови који имају не само велику армију навијача и бројне трофеје већ су финансијски много јачи од осталих тимова, имају озбиљан маркетинг и логистику и зато представљају кошаркашке брендове који се уклапају у стандарде професионалног спрота. Наши клубови осим дуге традиције и бројне армије навијача која је опет мања него што је имају поменути клубови, све остало немају. Мана је то што су Звезда и Партизан државни клубови из сиромашне земље и самим тим нису у могућности да дугорочно гарантују финансијску стабилност коју УЛЕБ захтева. А и УЛЕБ не жели, нити професионални спорт трпи постојање удружења грађана заосталих из времена комунизма, тј. клубове без јасне власничке и финансијске структуре (једна Стеауа, шампион Европе у фудбалу из времена Чаушескуа је приватизована, а код нас се још траже оправдања зашто нема приватизације вечитих ривала). Опет, не можемо се поредити ни са руским ЦСКА иза кога стоји држава јер Русија и Србија свакако не могу да се мере. То што ми волимо кошарку и што нам је изазов да се меримо са најјачима нису довољни аргументи наспрам десетина милиона које би неки богати људи желели да уложе нека много више фенси места у односу на Београд иако иста немају никакву кошаркашку традицију. Јер у УЛЕБ-у знају да ће богати европски или амерички позери донети Евролиги више пара трошећи их да би гледали утакмицу и сликали се у Лондону, Паризу или Дубаију са неком великом кошаркашком звездом доведеном из НБА Лиге него што ће зараду донети пуна Арена у Београду.

 

   Дугорочно, затворена Евролига без могућности да у њој играју Звезда, Партизан или неки други клуб из АБА Лиге, или из било које друге за УЛЕБ “мање битне“ европске земље, може значити трајно уништавање европске кошарке, пре свега репрезентативне. Јер коме ће у Србији, Хрватској, Словенији, Летонији, Литванији па и у Пољској, Чешкој, Мађарској, Румунији или Холандији и Белгији ће бити до тренирања кошарке, ако клубови из његове земље не могу да имају никакву шансу да играју нпр. против Реала и Барселоне, а самим тим и да буду на радару скаута најбољих тимова. 

    Европа није САД и не може се од Евролиге правити европски НБА, колико год новац играо важну па можда и пресудну улогу у целој причи. САД су ненационална заједница са другачијим виђењем културе, традиције и историје. Европа је нехомогени скуп десетина народа од којих се сваки труди да истакне своју традицију и сопствено наслеђе и где сваки народ мисли да је вреднији и бољи од других, а то се посебно огледа у спорту где су неки спортски мотиви и нека ривалства више од игре (па и много више од новца), а што је незамисливо просечном материјалистички ограниченом Американцу. Зато се мора наћи неки баланс између потреба и традиције, мора доћи до престанка сукоба на релацији УЛЕБ и ФИБА (а и ФИБА да изађе из 1950. године) јер затворена Евролига само за одабране може дугорочно да изазове праву кошаркашку трагедију широм Европе.