НИЧИЈИ, НИКО И НИШТА

 

НИЧИЈИ, НИКО И НИШТА

 

Играш отворених карата, али живот блефира вешто 

па се питаш шта у свему томе сада вреди ишта.

Хтео си увек бити нечији, неко и нешто.

На крају си изнова ничији, нико и ништа. 

 

Жеље и могућности - то је твој вечити рат. 

Твоје жеље, наде и снове други су остварили.

На табли твоје су фигуре јаче, а добијеш мат.

Бачен труд и време, рачуницу ти други кварили.

 

Никоме довољно добар, мада ни према коме довољно зао, 

Не показујеш слабост, ал' сви виде да ниси јак. 

Мрвице ти стално следовале за хлебове што си дао.

Одболиш лоше године, ал' не преболиш тренутак. 

 

Најбољи брат, али други су увек били родбина дража.

Најбољи друг, ал' за свет и за кућу лошији беху другови.

Најбољи комшија, али за тебе у широком луку стража.

У првој ти бразди још увек стоје заглављени плугови. 

 

Од пријатеља непријатељи многи су преко ноћи постали

јер ти био си храбар тамо где и када не треба.

Од непријатеља жигови, мете на челу и ожиљци остали. 

Лешинар прогласио кукавицу за орла да те вреба. 

 

Тражио си себе међу људима да би нашао неку равнотежу,

ал' твој кантар многима не беше по мери и никада ваљан.

Добар само кад други могу у своје калупе да те стежу,

а кад чиста срца хоћеш по своме, увек ти је образ каљан.

 

У срећи својој неки ти кажу да си себи бршљан посадио,

да си све лоше по заслузи добио и да друге не кривиш.

Мало им је мржња и подсмех за било шта што си радио,

ваљда најпосле им сметаш и што још постојиш и живиш. 

 

Где год је био паран број, ти си увек непар остао,

ал' гене ниси бирао сам да другачије свету зрачиш. 

Некад људима руке ширио, а сад самотњак постао.

Некад са тугом си светлео, а сад са радошћу мрачиш.

 

Јер ширећи крила да полетиш кад си био сасвим млад,

ти гласове душе своје музиком и стихом рећи си хтео. 

Ниси био свестан да си уместо на лет осуђен на пад

јер си песмама својим на дугу самоћу себе проклео.

 

Тужна музика, тужне песме, твоје и туђе, усуд су твој. 

Једносмерне љубави пратиле су те у стопу из дана у дан.

У срцу коприва, ниједној правој ниси био чак ни број.

Где си ти њу бирао, од сваке је други био одабран. 

 

Играш отворених карата, али живот блефира вешто 

па се питаш шта у свему томе сада вреди ишта.

Хтео си увек бити нечији, неко и нешто.

На крају си изнова ничији, нико и ништа.

 

(Никола Антић, “Раби ничији“)