ДА ЛИ ЈЕ ОФК БЕОГРАД НОВИ ДРЖАВНИ ПРОЈЕКАТ, ТЈ. НОВИ ОБИЛИЋ?

(18.02.2024.)

 

   Вишедеценијско ривалство Звезде и Партизана у последњих двадесетак година је подигнуто на висок ниво праћен неподошљивим тензијама и које такво подсећа на активни вулкан са обилним ерупцијама после сваког вечитог дербија када као лава крену да куљају саопштења, препуцавања, вређања, претње, оправдања... Међутим, у јеких великих трвења између вечитих ривала, некако испод жита промиче нешто што потенцијално може да донесе нове потресе у нашем фудбалу.

   Посматрајући табелу Прве лиге Србије, другог ранга такмичења, у текућој сезони 2023/24, примећује се необично убедљива предност ОФК Београда већ на половини такмичења. Некоме ко можда дуго не прати домаћи фудбал, не би било чудно да ОФК Београд води на табели друголигашког каравана и да хоће да се врати у највиши ранг такмичења јер се ради о клубу који постоји много дуже од Звезде и Партизана, али постоје ствари које терају на размишљање свакога ко прати наш фудбал и сва закулисна дешавања око њега. Прва лига Србије је претходних година обиловала неизвесношћу у борби од првог до последњег места и ретко када су се пре последња два-три кола знали сигурни учесници највишег ранга такмичења следеће сезоне. Сада имамо случај да један клуб на половини сезоне води на табели са огромном предношћу у односу на другопласирани тим. После 20 кола, ОФК Београд има 17 бодова више у односу на другопласирану Дубочицу, која има 21 бод више у односу на последњепласирани Нови Сад. А и кад смо већ код Дубочице, треба напоменути да је она уз обилату помоћ државе, пре свега изградњом новог стадиона, од једног тима који је таворио између трећег и четвртог ранга такмичења преко ноћи постала канидат за улазак у Суперлигу.

 

    Али вратимо се на ОФК Београд. Оно што ипак у овој причи о оживљавању некадашњег предратног великана српског фудбала упада у очи је то што је ОФК Београд претходних година био клуб пред гашењем и могућношћу да буде послат у најнижи ранг такмичења и да тако доживи судбину некадашњег првака и градског ривала, Обилића. Клуб је после много година успешног играња у највишем рангу такмичења 2016. године испао из Суперлиге, а затим убрзо и у трећи ранг такмичења (Српска лига Београд) што се клубу никад у историји пре тога није десило. Поред кризе резултата ни стадион на Карабурми више није испуњавао елементарне услове за одржавање утакмица, тако да је све све више причало да ће клуб бити потпуно угашен. Ни сви вишегодишњи апели некадашњих играча ОФК Београда, међу који је било великих фудбалских имена и бивших репрезентативаца, нити остаци верних навијача клуба (Плава Унија) нису помогли да се спречи пропадање једног од настаријих српских клубова, нити је годинама било помака са мртве тачке. Све се променило када су на чело клуба дошли Костадин Терзић и Андреј Мркела, синови садашњих Звездиних функционера Звездана Терзића и Митра Мркеле. Управо је Звездан Терзић као некадашњи први човек ОФК Београда од стране многих љубитеља фудала годинама уназад означаван као директни кривац за пропадање тог клуба. На страну непотизам некадашње ведете ОФК Београда, много је битнија чињеница да је Звездан Терзић један од добошара и барјактара Александра Вучића, тако да постављање његовог сина на чело клуба који је некад водио, може само значити да иза свега тога стоји управо актуелна власт и да то он не би могао да уради на своју руку. Не треба сметнути са ума да ни тренутно други човек ОФК Београда, некадашњи фудбалер, Андреј Мркела није само син свог познатијег оца Митра, већ и син глумице Лидије Вукићевић, такође једне од миљеница режима Александра Вучића. На све ово треба додати да је Костадин Терзић са својим братом Никшом био прошле године у центру скандала око напада на фудбалског менаџера, Уроша Јанковића.

 

    У последњих годину дана многе утакмице ОФК Београда су биле праћене причама о њиховој наводној нерегуларности, праћене су скандалима на терену и око њега (утакмица против Земуна, прим. аут.) и тај поновни нагли узлет ОФК Београда многи људи који прате нижелигашки српски фудбал, гледају углавном са подсмехом. Клуб је од испадања Београдску зону прошле сезоне експресно ушао у Прву Лигу, а ове сезоне је још брже на прагу пласмана у Суперлигу. Иако би са спортске стране требало то гледати као позитивну ствар јер се ипак ради о клубу који је имао репрезентативце и светски познате играче много пре постојања Звезде и Партизана (Благоје - Моша Марјановић и Александар Тирнанић, прим. аут.), много је оних који, оправдано или не, узимају са резервом овакве резултате ОФК Београда и питају се да ли постоји позадина у целој тој причи.

 

    Неко би сада поменуо Чукарички као тај трећи београдски клуб који би могао да прекине доминацију Звезде и Партизана и запитао се зашто се они не гурају од стране државе. Такође, многи би сад питали где су ту ТСЦ и Војводина? Кренимо од Чукаричког. Иако већ дуго година важи за веома стабилан клуб, то је за разлику од Звезде, Партизана и ОФК Београда приватни клуб, али без навијачке базе, без трофејне историје и као такав није интересантан политичарима за неке дугорочне и велике планове. Максимум Чукаричког је да буде у врху нашег фудбала, али без могућности да буде озбиљан кандидат за титулу. ТСЦ је као и Нови Пазар некакао више политички пројекат са циљем промовисања националних мањина него као нека заиста здрава спортска прича (мада шта је уопште код нас здрава прича). Војводина, уз сво поштовање према старој дами нашег фудбала и спорта у целини, представља клуб само за “регионалну употребу“ (као Раднички из Ниша и његов имењак из Крагујевца) и који може да очекује нека пристојна улагања у неком мање популарном спорту као што је то рукомет, одбојка, ватерполо и донекле у кошарци, али не и у фудбалу. Можда се Војводини понове 1966. и 1989. или макар 2014. година, али у блиској будућности се не може очекивати да то буде честа појава. Ипак сва дешавања су везана за Београд, тамо су увек највећа улагања, а и буџет града Београда је неупоредиво већи него буџети Новог Сада или Крагујевца и Ниша.

 

    А пропо приче о понашању синова Звездана Терзића, вратимо се нешто више од четврт века уназад и сетимо се примера већ поменутог Обилића који је нагло узлетео из нижих београдских лига до прволигашког друштва и који  је у првој сезони учествовања у највишем рангу такмичења дошао до титуле захваљујући Жељку Ражнатовићу - Аркану, тада једном од најмоћнијих људи не само у Србији већ и на целом Балкану. Оно што је тада изазивало полемику, скандализовало јавност, изазивало бес код свих искрених љубитеља фудбала није само био начин на који је Обилић тада дошао на терену до победа и титуле већ и са каквим играчима је то успео.

 

    Зато се с правом  може поставити низ питања да ли је ОФК Београд можда неки нови државни пројекат, тј. нови Обилић, само овога пута заштитом државе зарад "смањивања тензија" између Звезде и Партизана. Не треба заборавити да Вучић све ради да би опстао на власти па не жели да му шта омета његове дугорочне планове (јадни ми са њим) па ће без обзира на то колико год навијао за Звезду, зарад неког “вишег циља“ чак и учинити нешто да Звезда буде на губитку, али и да истовремено Партизан не буде на добитку. Врло је вероватно да више не може да налази оправдања за немогућност приватизације вечитих ривала, а такође и да неће више да стално балансира између два клуба - да му једни не би замерали навијачку припадност, а други што помаже онима другима који су хтели да их униште за време претходног режима. Тако би Делије и Гробари добили нову коску за глодање звану ОФК Београд на коју би кукали као некад на Арканов Обилић и не би се више свађали само између себе. Не би требало сметнути са ума и најаву Звездана Терзића да се повлачи са места директора, ако Звезда не освоји титулу (мада сваку његову реч треба узети са резервом). То може да значи да прави одступницу за две могуће опције. Прва је да се враћа на чело ОФК Београда и да му је постављање сина на чело клуба била само припрема за то. Друга опција је да он постане нови председник ФСС, ако Недимовић буде опет постао министар у новој влади, а да ће Џајић бити послат у пензију, тј. да ће поднети оставку из “здравствених разлога“.

 

   Можда ће некоме све написано личити на још једну теорију завере и као низ погрешних претпоставки, али нас је блиска историја учи да не постоје случајности и да нас дешавања у нашем спорту уче да су разноразни интереси, највише политички и пословни увек испред спортских. Сетимо се ситуације од пре пар година када се по кулоарима шушкало да је први син Србије, познатији као дете Данило (Вучић), преузео Рад са циљем да га спаси испадања из Суперлиге и да је тада Звезда наводно по Вучићевом наређењу дала бод Раду. Такође се помињао и његов сукоб на трибинама са Ивицом Тончевим, председникм Радника из Сурдулице, тада директним Радовим ривалом у борби за опстанак. Ко зна шта би се десило да је Рад опстао у Суперлиги и да ли би Вучић успео да се одбрани од кулоарских прича које су претиле да прерасту у озбиљнији скаданал који би озбиљно утицао на његов рејтинг. На крају Раду није био довољан освојени бод против Звезде и испао је из Супелиге. После свега се шушкало да је за то опет Вучић заслужан, да је то урађено “зарад мира у кући“ и да би се тако престало да се прича о његовом сину. У међувремену Рад је испао и у Српску лигу и налази се у готово идентичној ситуацији као и ОФК Београд пре неколико година. Да ли ће можда и они кренути истим путем као ОФК Београд? Остаје да се види да ли је ова прича око ОФК Београда само теорија завере или ће то бити нова завера на делу, тј. да ће то заиста бити нови пројекат владајућег режима.