ДАНАС СВИ ИГРАЈУ ФУДБАЛ ОСИМ СРБА

(Фотографија преузета са интернета, служи као илустрација написаног)

Прође још једно светско првенство у фудбалу. Устоличен је нови краљ фудбала, Лео Меси; промовисан је и принц престолонаследник, Килијан Мбапе; Хрвати су опет дошли до саме завршнце, Мароко је направио највећу сензацију у историји светских првенстава, а иза нас је још један неуспех фудбалске репрезентације од које смо се потајно надали да ће бити на оном месту где су већ поменуте репрезентације Хрватске и Марока. Фудбалска репрезентација је остала и даље наша највећа и непреболна рана показавши све своје старе бољке уз обавезно понављање истих оправдања због лоших резултата. Очекивало се да репрезентација у којој је био приличан број “Новозеланђана“ (омладински шампиони света 2015. године на Новом Зеланду), покаже да може да се пробије у светски врх, али је као у претходна три учешћа на светским првенствима све остало само на тим (нереалним) очекивањима. Укратко наше учешће се може описати као: не може напад да постигне, колико одбрана може да прими.

 

Иако за разлику од претходних учешћа сада није било расправе и замерки око састава тима и Пиксијевог одабира најбољих 26 играча (наизглед није било замерки, малобројни лоши коментари би могли да се занемаре), није деловало да постоје кланови у препрезентацији, није било играча за које се сумњало да су продали неку утакмицу, нити да се неко из ФСС-а јавно и директно мешао у Пиксијев посао, овога пута смо имали невиђен случај естрадизације репрезентације. Наше учешће на овом светском првенству су уместо уобичајних анализа наше (лоше) игре и (лоших) резултата, обележиле приче које су се провлачиле у жутој штампи, о (наводном) свингерају, прељубама и оргијама наших репрезентативаца са супругама саиграча из репрезентације. Уместо у спортским рубрикама, чланке у новинама и на порталима су пунили трачеви у одељцима који немају везе са спортом. Оно што је још допринело тоталном хаосу јесте несналажљивост Пиксија, играча, али свих представника ФСС-а који никако нису успели да се изборе са свим тим, још су својим понашањем и изјавама додатно подгревали све те приче. Не знам како су се понашали селектори других репрезентација, у Катару су биле жене и девојке фудбалера и других репрезентација, али она журка, тј. наводно "кратко" виђање играча са својим породицама, женама и девојкама два дана пред последњи меч са Швајцарском је нешто недопустиво када се игра одлучујићи меч и чуди ме да је Пикси то дозволио. У реду би било да се то десило после утакмице са Швајцарском и да смо прошли у други круг, али овако не, никако. Уместо опуштања већ озбиљно напете атмосфере после прва два меча, што због лоших резултата, што због трачева, то окупљање је у очима наше јавности и свих медијских лешинара жељних сензације било само доливање уља на ватру.

 

Негде сам давно чуо једну реченицу коју волим да цитирам, а она гласи да је фудбал одраз стања у држави. Каква држава, такав нам је и фудбал, конкретно ФСС. Не мислим да је пропаст избора за председника ФСС-а нешто што је највише омело репрезентацију да у Катару постигне добар резултат, али чињеница је да ми предуго имамо само в.д. председника, али не и самог председника. То добар показатељ да не само у савезу већ и целој држави много тога не фукционише како треба. Наравно, када говоримо о српском фудбалу, не могу се заобићи корупција и криминал који су под заштитом врха државе. Тај вирус је почео да хвата поред фудбала и друге спортове, али је у фудбалу највидљивији, а најгоре од свега је што је одавно захватио и млађе категорије. Главни и одговорни, који је на Андрићевом венцу 1, требало би да буде у служби својих грађана, а не да се понаша као господар свега па и српског фудбала најављујући велике пројекте око Националног стадиона у Сурчину и још неколико нових стадиона широм Србије док истовремено игнорише све оне који рекетирају играче и њихове родитеље па само онај ко пристане на давање процента од уговора, тај и игра. Да, говорим о фудбалским менаџерима, фудбалским функционерима и свима који се представљају као фудбалски радници, а који се крију иза имена председника државе и чланства у странкама владајуће коалиције. Нећу одмах да кажем да му је свака намера лоша, али Александар Вучић не би требало да покушава да изиграва 16. човека као Мендела 1995. године на светском првенству у рагбију у Јужној Африци (погледајте документарац “16. човек“) или 23. човека као Жак Ширак 1998. године (тада је било 22 играча у протоколу, а Шираку је направљен дрес са бројем 23 који је носио на утакмицама Француске). Он је председник у земљи која је дубоко подељења по многим питањима и где су милиони људи против њега. Сво то мешање у репрезентативне акције, позивање селектора на рапорт пре и после сваке утакмице, сликање са играчима пред меч са Португалом, потом разноразни пријеми, готово свакодневно давање личног мишљења о репрезентацији током светског првенства, али и о стању српском фудбалу (мада су ту делом криви и новинари који га стално питају да даје коментаре о томе); потом честа јавна захваљивања појединаца њему, као да фудбал у Србији захваљујући њему уопште и постоји; па његово директно мешање око броја клубова у Суперлиги (цитирам њетове речи: “За кога ми градимо стадионе широм Србије, ако ћете да смањујете број клубова у Првој лиги?“), све то скупа прави контра ефекат и иритира људе због чега многи државни тим доживљавају као тим владајуће странке или Вучићеву приватну репрезентацију. А такве тензије утичу на играче и спречавају их да постигну нешто више осим пласмана на велико такмичење. Ако се уз то додају приче о његовом сину као фудбалском менаџеру и преузимању, да не кажем, преотимању појединих играча из репрезентације од других менаџера, потом потурање неких нових Кокеза из редова његове странке на упражњено место председника ФСС-а уместо неког ко би заиста допринео бољитку нашег фудбала, добијамо једну потпуно дисфункционалну и стварно скоро па приватну, да не кажем, страначку репрезентацију, док Вучић у свему томе више личи на Сашу Барона Коена из филма “Дикатор“ него на озбиљног државника коме је заиста стало да нам фудбал буде успешан. Његово је да као председник гледа да се обезбеде средства и услови за нормалан рад и развој фудбала, а не да покушава да буде све: од председника савеза до економа и чистачице у неком сеоском клубу.

Не мислим да су нови стадиони лоша ствар, наравно да су нам потребни, али то је кров, а не темељ на коме треба да се гради будућност српског фудбала. Постоји низ ствари које је неопходно урадити пре тога. Ми прво морамо да имамо развијену привреду у градовима у којима је предвиђена градња тих стадиона јер ће само тако више људи хтети ту да живе, а самим тим биће онда и више деце. А што више деце, то више могућности да се изврши боља селекција. Кад кажем развијена привреда, не мислим на ове тзв. стране инвеститоре који долазе овде да о нашем трошку (субвенције из нашег буџета) праве радне логоре за наше људе, нити мислим на исте такве радне логоре које држе домаћи привредници који су под заштитом локалних политичара и моћника или су чланови неке од владајућих странака. Под развијеном локалном привредом сматрам малу и велику привреду која ће људима доносити зараду од које ће сви моћи пристојно да живе. Потом је потребно да постоје једнаки услови за све, да сва деца могу да тренирају, да за све у клубовима постоји потребна опрема, а не да тренирају само они којима родитељи могу да плаћају тренинге, спортске кампове и опрему. Такође је потребно да буде што више терена рекреативно бављење спортом, да наставници физичког у школама буду опет први скаути будућих професионалних спортиста и да они децу усмеравају на неки спорт, а не да деца буду искључиво пројекти својих искомплексираних и болесно амбициозних родитеља. Ако свега претходно наведеног нема, онда ти џабе нови стадион и фудбалски клуб. Не играју фудбал трава, стативе, трибине, клупске просторије и печат клуба, него људи. 

Све у свему, Пикси неспремно дочекао све ово што га је снашло у Катару. Он је покушао да игнорише све фудбалске и нефудбалске проблеме, али се на његовом лицу и по изјавама током шампионата видело да не може да спречи кола да иду низбрдо. Што се саме игре тиче, Пикси је ишао са паролом да неће мењати систем који добија и направио грешку. Ја сам од оних који није љубитељ формације са непарним бројем играча у одбрани (3-5-2, 3-4-3, 3-4-2-1, 3-4-1-2, итд.). Није ми се то свиђало ни код Муслина, а ни код Пиксија. Просто, ми немамо тај тип играча који може успешно да игра у оба правца. Костић, Живковић и Радоњић имају добре офанзивне, али не и дефанзивне карактеристике. Ни Лазовић није неко ко може да буде дугорочно решење на месту офанзивног бека. То су типови играча који захтевају иза себе класичне бекове. А Лига нација, квалификације за СП и само СП нису исто. Једно је кад ти играш са шупљом одбраном против Луксембурга, Ирске или Словеније па можеш себи да допустиш и да примиш један или два гола јер можеш без проблема да даш 4-5. Пошли смо на СП без бекова, конкретно без класичног десног бека док смо на позицији левог имали само Младеновића који опет нема Костићеве офанзивне карактеристике. Ераковић и Миленковић могу да играју по потреби и на позицији десног бека, али нису трајно решење за ту позицију. Како год, требало је да играмо са четворицом у последњој линији, а Пикси је требало пре светског првенства да разматра ту варијанту и да види ко би могао да игра на тој проблематичној позицији десног бека. 

Многи би ми сад рекли: "Браво, тренеру! А како четворица у одбрани, а немамо крштене бекове ни од корова?" То што ми у Србији имамо проблем већ годинама да нађемо довољно квалитетне бекове, то је питање за оне који свуда машу тренерским лиценцама и хвале се да су створили тог и тог играча. Толико су играча створили, а бекова нигде. Ајде, креативни играчи као што су Пикси, Станковић, Тадић или Сергеј нису нешто што се увек може имати у репрезентацији. Али ако наше школе фудбала и млађе клупске категорије не могу да створе бекове (без намере да омловажавам играче на тој позицији), онда би требало свим тренерима одузети лиценце и угасити све омладинске погоне. Наравно, могуће било да ми играмо без бекова и тројицом у одбрамбеној линији, али то би онда захтевало одређене транформације током игре, тј. захтева жртвовање једног играча у средини и додељивање двоструког задатка. У тој ситуацији би десни и леви штопер у нападу преузимали позиције бекова, а са друге страни би требало да се средњем штоперу придружи један од задњих везних који има изражене дефанзивне карактерисити и може да игра помоћног штопера чувајући тако леђа средини и штоперима који су отишли на бокове и у случају пресечене лопте и контре противника био ту да попуни рупу у одбрани. Код нас то може једино Немања Гудељ, као што је то радио раније Немања Матић. Против Бразила је функционисало колико-толико док је он био у игри, без њега није уопште. А Немања Максимовић, Саша Лукић, Марко Грујић нису играчи који могу да “за невољу“ буду штопери.

 

Много људи, али и Пикси међу њима највише, потенцирају како у Катару нисмо имали кондиције за свих 90 минута утакмице. Чекај, нешто ту не штима. Не може недостатак кондиције да буде изговор јер су играчи других репрезентација исто дошли на ово светско првенство усред сезоне као и наши, када нису потпуно физички истрошени и када сви играчи достижу пуну форму. Сезона у пуном јеку, тј. тек је на половини и сви су у тренажном процесу. Такође и ови повређени играчи су се опоравили од повреда и нису имали толико дугу паузу да би драстично испали из форме. Уз то, било 26 играча у саставу, свако од њих је ту да буде најбољи када ускочи уместо неког од ових који су повређени. Ниједан од њих не сме да се понаша као да је поведен да само попуњава број играча у протоколу. А и ако наши репрезентативци имају снаге у клубовима, значи да је требало да је имају и овде. Испада као да су заборавили кондицију у авиону који их је довезао у Катар. Шалу на страну, али ако немаш кондиције у репрезентацији, онда је немаш ни у клубу, а то значи да ћеш тамо добити шут-карту, а готово сви наши репрезентативци су непосредно пре светског првенства мање-више играли на високом нивоу, неки су после слабијег старта значајно подигли форму баш пред Катар. Оно што је још приметно, то је било да су на терену деловали уплашено, а понекад као да су сити свега и без имало воље (апатија), као да једва чекају да се утакмица заврши и да иду кући (страх од других). Дакле, та прича о слабој кондицији није баш тачна, нешто је друго у питању.

 

Шта год причали, нама не фали ни квалитет, ни кондиција, ни тренер, чак није ни недостатак правих бекова толико велики проблем. Нашој репрезентацији треба психијатар или психолог, јер ово што нам се дешава није до физичке спреме или мањка квалитета већ је до слабе психе (некад и мањка патриотизма). Тренери се мењају, тактике се мењају, навике остају исте. Исти проблем са Пиксијем је као и са Петковићем или Антићем (Крстајића још увек не рачунам у озбиљне тренере иако је постигао бољи резултат од Пиксија, а и за пласман на СП у Русији је заслужан Муслин). Увек смо фаворити из сенке, увек нам предвиђају да ћемо бити хит шампионата, увек имамо једну од најскупљих репрезентација на свету и увек ништа. Чињеница је да годинама уназад на великим такмичењима не умемо на терену да материјализујемо оно заиста што можемо. И увек себе доводимо у ситуацију да компликујемо живот, да увек од старта такмичења нешто калкулишемо, да се стално прерачунавамо и да зависимо од других. А докле год будемо зависили од других и не будемо били способни да се сами изборимо за нешто, нећемо никад ни имати добре резултате. Тај малограђански и сељачки менталитет, ти страхови и комплекси ниже вредности нас урнишу. Оно што је невероватно јесте да је Србија једина репрезентација која је учествовала на Светском провеству у Катару, а да није имала психолога. А што је посебно иритантно, наши играчи и стручни штаб су одбили стручну помоћ многих психолога који су се нудили да обављају тај посао, неки чак и бесплатно иако је после свих ових прича које су пратиле нашу репрезентацију, такав вид стручне помоћи био неопходан. Изгледа да је код наших фудбалера нормално да неко пије, да се дрогира, да оргија “да би смањио стрес“, али је срамота да потражи помоћ психолога или психијатра. Овај тим је по именима свакако имао играчки квалитет за други круг, али играчи нису психички успевали да се носе са притиском који доноси ово такмичење. Као што рекох, они су заправо приказ стања нације, стања државе, али и одраз ове власти - много бусања, а резултат нула.

 

Неко ће рећи да не треба бити претерано оштар у критици јер “данас сви играју фудбал“ Да, данас сви играју фудбал, осим Срба. Ми, као и увек, имамо кловновске изговоре типа: "Сетите се каква је била раније репрезентација пре 5 или 15 година...", или: "Знате колико је тешко пласирати се на СП...", или: “Па, ето, једна Италија се није пласирала на СП“, или: “Видите да су испали и Немци, Уругвајци и Данци већ у првом кругу...“ и бла-бла-бла-трућ. Ма није ваљда? И за две или четири године ћемо имати увек исте изговоре. Е, па није тако. Не живи се од старих заслуга, нити треба гледати оне који су иза већ само оне који су испред нас и треба тежити да будемо као они или бољи од њих. Прошлост се не рачуна, већ само садашњост и оно што ће бити. Четири пута се у 21. веку пласирамо на СП, сва четири пута као први у групи и ево сада, четврти пут испадамо у првом кругу. Није довољно само учестовати, треба се трудити да се постигне неки резултат. Ако ћемо само да учествујемо, онда боље да неко други игра уместо нас кад у глави унапред губимо. Није довољно учестововати, нису они отишли тамо туристички, мора да постоји обавеза да се направи добар резултат и не сме више да се само налазе изговори за неуспех. Репрезентација Марока је направила досад невиђену фудбалску сензацију, а кладим се да не само у Србији него било ко у свету пре првенства није могао да наброји више од двојице репрезентативаца Марока, тј. осим Хакимија и Зијеша. Дакле, ако су могли Мароканци, могли смо и морали смо и ми. Шта рећи о Хрватима који имају један озбиљан клуб, два пута мање становника од нас па су два пута за редом дошли до саме завршнице? Да ли су талентованији? Нису. Да ли су имали од своје самосталности боље резултате у млађим категоријама? Нису. Да ли имају боље услове за рад од нас? Па и немају. Дакле, ако они могу да буду у врху, можемо и ми. Али хрватска репрезентација је посебна тема за анализу.

 

После неуспеха, долазе критике, а после се одмах се јаваљају дежурни браниоци лика и (не)дела фудбалера који то раде као класични ботови, као да им живот зависи од пуке подршке играчима. Такви сваког критичара називају комплексашем и фрустираним ликоом “који нема смисао живота“ и “који не уме лопту да шутне, а зна да пљује“. Није свака критика пљување и то што неког критикујеш не значи а га мрзиш. Не знам само шта ти дежурни браниоци имају од те слепе подршке без критичког става и прављења анализе. Слепа подршка некоме је одлика ментално заостале или поткупљене особе која у недостатку сопственог напада постојање туђег критичког става. И обавезно свакоме ко критикује постављају питање: “А где си ти играо фудбал?“ А ја такве питам, а где сте ви, паметњаковићи, играли фудбал кад не знате шта су обавезе професионалног фудбалера, међу које спада и обавеза постизања добрих резултата. То што је неко од вас играо фудбал полуаматерски за дневницу у некој сеоској лиги и навикао да лоче пиво после сваке утакмице, не значи да је квалификованији од оног ко никад није играо фудбал. Па чак и да је неко од вас профи фудбалер, опет је тај квалификован да даје мишљење колико и они “са две леве ноге“ јер сваки професионалац мора да зна да нико неће да плаћа само труд и “срце на терену“, ако нема доброг реултата. 

Спортисти су јавне личности чија зарада директно или индиректно зависи од навијача. Навијачи купују дресове, навијачке реквизите, плаћају карте и преносе утакмица, купују производе и користе услуге компанија које су спонзори клубова и репрезентација и које рекламирају спортисти што снимајући рекламе, што носећи лого истих на својим дресовима. Зато спортисти смеју бити подложни критици чак и од оних који лопту у животу нису шутнули. Навијачи су размажени и нереални, али навијачи су у увек праву јер спортисти, конкретно у овом случају, фудбалери не би постојали да нема навијача. Ако си јавна личност смеш да будеш изложен критикама. Ако си уз то репрезентативац, тек онда мораш да имаш обавезу да све људе у својој земљи достојно репрезентујеш. Кад играш за репрезентацију, ти представљаш и свој народ и државу, а постигнути резузлтат је мера туђег поштовања према теби и твојој земљи и мера вредности твоје земље. А добар резултат повећава интересовање не само за твоју земљу у области спорта већ и у свим другим сферама живота. 

 

Није срамота пасти. Срамота је падати изнова и изнова уз оправдаање "да је велики успех пласирати се на велико такмичење (ЕП или СП)", а све то без извлачења поука и мењања лоших навика. Понављам, пласман на ЕП и СП није успех, то мора да се подразумева, ако желиш да будеш део у врху светског фудбала. А на такмичењу мораш да имаш обавезу да постигнеш добар резултат, а не да идеш туристички. Деценијама уназар смо имали појединце који бриљирају у својим клубовима, а репрезентацији као да забораве да играју фудбал. Чим дођу на окупљање репрезентације, одмах су повређени, уморни, безвољни као да не осећају понос због кога скаче тестотерон и адреналин да се не осећају болови него се понашају као да су пошли у логор и на терену нису показивали ништа друго осим недостатка жеље за победом, односно показивали су само очигледни недостатак патриотизма (гледање само сопствених интереса и интереса својих менаџера). Оно што је у свему овоме добро је то што је Пикси такве ствари свео на минимум и да је успео да натера сваког играча да се радује сваком новом репрезентативном окупљању. Међутим, није све то довољно јер је то тек један камен у брду проблема које стоји на путу ка успеху. Страхови, апатија, падови концентрације и прекиди свести, неспособност играча да се носе са притиском, комплекси ниже вредности, претерана импресионираност јаким противником (нпр. Бразилцима) која доводи до предаје унапред или претерана неозбиљност која доводи до тога да не успеваш да докрајчиш противника (промашена шанса на 3-1 против Камеруна)... Све те ствари које показују наши фудбалери представаљју највеће препреке које нас коче да будемо у светском врху.

Није тачно да ми нисмо фудбалска нација, успеси у млађим категоријама претходних двадесетак година показују да смо међу најталентованијим не само у Европи, него и у свету. Међутим, много је играча који су у млађим категоријама међу најбољима не само у Србији већ и шире, али на прелазу из омладинске у сениорску категорију негде забораве своју супериорност и постају просек или потпуно пропадну. Дакле, предиспозиције и таленат постоје, али очигледно је да постоје неке психичке баријере. Зато је неопходно веће присуство стручних лица у клубовима и репрезентацији, мислим на психологе, психијатре, социологе. Неопходно је подстицати све те играче да потраже стручну помоћ, а не да има алтернатива буде алкохолисање, дрогирање и оргијање, а код неких и зависност од коцкања, а све чешће и улазак у криминалне воде када им каријера крене низбрдо.

 

Било како било, време не можемо вратити, ни оних последњих пола сата против Камеруна, ни последњих 5 минута првог полувремена против Швајцарске. Знамо шта су грешке, али морамо већ једном да почнемо да их елиминишемо. Пиксију сада треба дати још већу подршку јер је сада најважније да Србија избори пласман на ЕП 2024. године. Бољег немамо, а странац, колико год да је стручан или успешан, не би могао да се избори са нашим менталитетом и свим врлинама и манама које уз њега иду. Пикси то ипак уме. Неке проблеме је решио, али је још много тешког посла пред њим. Поред успостављања континуитета учешћа на великим такмичењима, потребно је битно да се што боље ради са млађим катерогијама и правити залог за будућност јер се и ови омладински светски шампиони из 2015. године, који су успели да дођу до "А" репрезентације, приближавају половини својих каријера. Имамо и доста играча који су већ прешли 30. годину живота. Зато је неопходно да већ у квалификацијама за ЕП имамо бар 2-3 играча млађих од 20 година који ће повремено бити убацивани у А репрезентацију да осете играње на том нивоу. Не можемо чекати да нам се десе неки нови “Ноовозеланђани“ већ такве играче морамо увек да стварамо, а то можемо. Талената има свуда, али ни то није најбитније, потребно је одабрати оне који воле фудбал као игру, који живе за гол, за победу па нека и више воле фудбал него што умеју да га играју. Јер уз тренинг и дисциплину је пре могуће створити врхунског фудбалера од недовољно талентованог детета, а који воли фудбал, него га створити од великог талента без контроле. Не треба бирати оне који као и њихови родитељи гледају на фудбал само као средство зараде без такмичарског мотива и жеље да створе нешто по чему ће бити упамћени јер такви без обзира на таленат никад неће постати велики и квалитетни играчи већ естрадне звезде са кратким роком трајања.