СРПСКО СПОРТСКО ЛЕТО 2022. ГОДИНЕ - ЛЕТО ИЗНЕВЕРЕНИХ ОЧЕКИВАЊА

(Фотографија преузета са интернета, служи као илустрација написаног)

    Као и годинама уназад и ове 2022. године смо жељно ичекивали наступе наше репрезентације у колективним спортовима на великим такмичењима. Оно, јесте да и даље пратимо Новака Ђоковића и радујемо се свакој његовој победи, срећни смо због медаља Иване Вулете и осталих атлетичара, ево и у рвању смо у светском врху (добро, јесте да нам медаље доносе странци са нашим пасошем, али нећемо сад да бројимо никоме крвна зрнца), али зна се да су колективни спортови увек у фокусу свих љубитеља спорта. Ако је фудбалска репрезентација вечита тиха и непреболна патња свих нас и који изнова и изнова имамо (нереална) очекивања кад год се пласирамо на неко велико такмичење (ако је атлетика краљица, онда фудбал цар свих спортова, тј. спорт над спортовима); ако смо одавно сахранили рукомет и готово заборавили да постоји без жеље да се посветимо том некад веома трофејном и популарном спроту; онда су се годинама уназад медаље кошаркаша, ватеполиста и одбојкаша подразумевале. Али овог лета су сви: и одбојкаши, и ватерполисти, и кошаркаши доживели неуспехе и остали без медаља на које је цела нација већ унапред рачунала и славила. И онда: шок, неверица, туга, бес, пљување, препуцавање, изношење прљавог веша... Још ако на све додамо и ову фрку која се дигла јер Звезда није успела да се пласира у Лигу Шампиона у којој су је сви већ видели, па се на то још дода и лош старт у Лиги Европе поразом од Монака; па кад на све то додамо да се и Партизан се уместо очекиваног играња у Лиге Европе једва докопао групне фазе Лиге Конференција, док је Радничи из Ниша испао у квалификацијама за исто такмичење од рекреативаца са Малте, ово спортско лето се с правом може назвати летом изневерених очекивања. И остала нам је само фудбалска репрезентација од којих опет потајно (можда и нереално) очекујемо чудо у Катару. А то чудо ваљда представља једно од прва три места. Дакле, ништа само полуфинале и евентуално 4. место, ништа четвртфинале или макар други круг, само медаља, а неки већ виде Тадића и Пиксија како подижу пехар). Знам да би многи све медаље у свим колективним и појединачним спортовима мењали за титулу светског и европског праака у фудбалу. 

      Велики је проблем што сва та махаом нереална очекивања, како навијача, али и самих спортиста градимо још увек на темељима успеха из времена СРЈ, па и из времена СФРЈ. А од тада не само што се променио спорт на глобалном нивоу, променио се, наравно и цео свет. Сада важе нека нова правила, неки нови начини рада, бизнис је чак изнад саме игре. То су ствари на које не можемо да утичемо, негде је неопходно да се прилагодимо и да прихватимо нова правила игре, али је увек из свега тога могуће извући оно најбоље. И какво год да је време, каква год да нам је ситуација у држави, навијачи ће имати своје жеље и своја очекивања. Она често могу бити нереална из угла људи који се баве спротим или су боље упућени у исти. Међутим, просечан становник Србије не размишља тако јер тај ради за неких 400-500 евра месечно, често прековремено и нема разумевања нити толеранције за неуспехе репрезентације или вољеног клуба јер су те победе у спорту издувни вентил и душевна храна за све неправде које доживљава на послу и у животу уопште. Због наведених разлога просечни становник Србије спортисте види као људе који зарађују милионе, а раде у просеку 2-3 сата дневно. Може се њему причати о томе шта је неки појединац све морао да ради да би достигао професионални ниво, колико је тренирао као дете, он ће само попреко да те погледа и да опсује све по списку уз обавезан нагласак да мора да ради као коњ за мале паре, а да они зарађују милионе "за ништа".

      Дакле, навијачи имају очекивања, навијачи су размажени, али навијачи су увек у праву. Неко ће рећи, па ајде, играј ти боље, шта критикујеш? То је потпуно погрешно размишљање. Клубови, репрезентације и спортисти постоје због навијача, а не обрнуто. Не морате у животу лопту да ухватите, да шутнете на гол или да је убаците у кош, имате право да критикујете. Јер испада не смеш да критикујеш спортисту, ако ниси спортиста; не смеш да кажеш у ресторану да је јело лоше спремљено јер ниси кувар; не смеш да кажеш политичару да лоше ради јер ниси политичар. Свако ко је једном платио улазницу за утакмицу, купио дрес, шал, мајицу, платио ТВ пренос утакмице, куповао производе спозора клубоба, репрезентација, игратај доживотно, свуда и увек има право и да пљује, а не само да хвали јер је тај био један од милијарди људи на овом свету који је тако бар једном помало исфинансирао плате спортиста и запослених у клубовима, репрезентацијама и спортским савезима. Један Мајкл Џордан је увек говорио после неке своје лоше утакмице да свако има право да га критикује, јер је платио и издвојио пар сати свог времена да гледа њега како игра кошарку надајући се да га он усрећити добром игром и победом, а уместо тога га је разочарао. Зато јесте тачно да су навијачи размажени, али да су ти исти навијачи увек у праву. 

      Али вратимо се на оно што је тема, а то је где је запело и зашто су неуспех доживели они од којих се то није очекивало. Тај проблем није нов, то је нешто што траје годинама и што нам све више долази на наплату. Један од највећих проблема нашег спорта лежи у томе што су у све његове поре ушле мафија и политика. Зараза из фудбала је прешла на остале спортове, пре свега на колективне. Спорт је криминализован и политизован до максимума. Чланство у СНС-у или СПС-у ти даје дозволу да радиш шта хоћеш. То наравно није патент садашње власти, тога је било је то било и када је на власти био Борис Тадић, тј. ДС и странке које су биле са њом у коалицији. Тога је било и када је на власт дошла Демократска опозиција Србије, па пре тога Слободан Милошевић, тј. СПС и ЈУЛ-у. На крају крајеве, тога је било и за време Тита и КПЈ. Међутим, како је долазила нова власт, тако је политизација и криминалаизација спорта бивала подизана на виши ниво, а стручност бивала све више маргинализована. Са ове дистанце гледано, титула Аркановог Обилића је ситница наспрам оног што се данас ради. И за време Тита и пре распада СФРЈ је свуда било "заслужних" у клубовима, али се имало толико морала да увек ту буде неко ко заиста нешто зна. Нпр. Светозар Мијаиловић је био председник Звезде у време кад је била на врху Европе и света, али је на функцију изабран само зато што је заслужни члан још увек постојеће КПЈ, а не зато што је добар организатор и пословни човек. Да није било Мише Слијепчевића, Владимира Цветковића и Драгана Џајића, Звезда не би била најбоља на свету. 

     Данас у савезима и клубовима раде искључиво подобни, али потпуно нестручни и корумпирани људи. Све свело на понизно подилажење Вучићу и јавно захваљивање њему за све што је заправо држава дужна да обезбеди. Тадић је то исто радио, али је Вучић целу причу подигао на виши ниво. Не могу обавезе државе да се представљају као успех, поготово не као Вучићев успех, односно успех било ког политичара. Затим менаџери који су махом или криминалци, или сарадници криминалаца и политичара воде главну реч, гурају своје пројекте од играча. То су углавном деца имућнијих родитеља који лече неке своје комплексе или деца уцењене сиротиње који плаћају дугове тако што пуштају да им менаџери експлоатишу децу.

     Аматерски спорт не постоји ни у млађим категоријама, све се свело на школе и кампове фудбала, кошарке, ватерпола, одбојке, тениса које могу да приуште само одређени који имају пара. Не бих да патетишем, али некад су деца без патика долазила на тренинге и клуб би им давао опрему, ако покажу да су талентовани и да воле спорт. Данас, мораш прво да купиш пуну опрему у вредности од 300-400 евра, плус да платиш чланарину да би те пустили на тренинг. Кампови и школе спортова (често их држе бивши познати спортисти) су обесмислиле и школски спорт јер џабе да неки наставник физичког примети да је дете талентовано, ако родитељи не могу да му купе основну опрему, а камоли да плаћају чланарине. Наравно, општине неће дају паре - или их нема, или родитељи тог детета нису "чланови библиотеке". Не можеш ни клуб да оснујеш, ако ниси члан валдајуће странке или немаш свој новац. Па чак и да имаш, мораш локалним политичарима и криминалцима да платиш рекет да би смео да радиш као спортски радник.

     Следећи фактор је одсуство патриотизма. Много генерација уназад нема национални занос већ их у животу воде само новац и лични интереси. Деведесетих смо имали изражен патриотизам јер смо били бесни због неправедних санкција и изолације, то нам је био вентил са циљем "да Западу све по списку", живело се да им се "откине глава на терену". А онда су дошли политичари који су кренули да шире канцерогене приче о "суочавању са прошлошћу", о "добросуседским односима", па онда "да се патриотизам не маже на хлеб"... Уз гомилу празноглаве омладине као последицу новог система образовања који не учи него заглупљује, добили смо и гомилу апатрида којима су смисао живота само стање на банковном рачуну и лајкови на друштвеним мрежама. Зато многи играње за репрезентацију доживљавају као терет, казну, непријатну обавезу, а не као благослов и нешто чиме се треба поносити.

Криминал, плаћање тренинга, мањак патриотизма = пропаст домаћег спорта

      А и каква држава (јединство народа, државно вођство, ред и спровођење закона) - такав и (колективни) спорт. Ако хоћеш да видиш какво је стање у земљи (не само стандард него и стање духа), погледај у каквом су му стању репрезентација у фудбалу и осталим колективним спортовима. Зашто? Зато је понашање групе људи на терену и оних који их воде (савез, тренери) буквално опис понашања руководства и грађана једне државе.