КАФАНА

(Фотографија преузета са интернета, служи као илустрација написаног)

Нема више праве Кафане. Колико сте пута чули то? Много пута. И сви говоре да то није тај амбијент, како нема више живе музике као раније, како храна нема укус као некад. Ако мислите да је до карираних столњака, лимених пиксли, келнерица у боросанама, келнера у белим кошуљама са флекавом белом крпом пребаченом преко руке док носи овал са ћевапима, музичара са огуљеним старим инструментима, варате се. Има и данас таквих много објеката који се називају кафаном са све том декорацијом: од фенси клабана (мешавина ноћног клуба и кафане) до руина некадашњих култних места. Све оне изгледају мање-више као некадашње Кафане, али...

То Кафана није. Кафану су чинили људи, приче, песме па и слике (цртежи и графике) који су за тим људима остајале. Није се ишло у Кафану због моде, него због дружења. Кафане су чинили Боеми. Не, ниси Боем, ако долазиш огрнут шалом, у кратком капуту, џемперу, кошуљи, у дречавим панталонама и ципелама (патикама), трипујеш неког интелектуалца и господина док балавиш мало пиво; или ако си девојка (жена) па дођеш к'о вашарска певаљка утегнута у допичњак, са сисама и дупетом на извол'те уместо у обичној неупадљивој гардероби. Не, нисте ви Боеми, ако заједно бијете селфије на сваких 23,7 секунди и качите то на Фејс, Твитер, Инстаграм. Ви сте само глупи Хипстери и Фенсери, шта год, али Боеми нисте. Ниси Боем ни ако упаднеш као клошар већ пијан од неке јефтине шећеруше и дереш се уз песме од којих трезан бежиш као ђаво од крста. Нисте ни Боеми, ако пијете мало пиво и онај бућкуриш прављен од пива и воћног сока. А и у правим Кафанама се то не служи.

Прави Боем пије, али се не налива алкохолом зато што му је досадно и мисли да је то кул него алкохол тече уз раговор. Алкохол не лечи муке, него отвара душу, јер прећутано гризе изнутра. Сваки бол је мањи кад се уз чашу прича све оно што трезан од срамоте ћутиш. Алкохол није лек, већ ослобађа реч, реч покреће разговор, а разговор је тај који лечи или барем мало ублажава бол. А после тога остану испеване песме, испричане приче, мудре мисли које постану легенде.

Да ли сте икад написали песму у кафани? Нисте? Да ли сте тражили од музике или сте уз музиканте запевали песму коју други нису (одавно) чули, али су сви за вама кренули да је певају? Нисте? Нисте ви ни Боем, нити Човек Кафански. Није разбијање дерта, није мерак пијан урлати уз десетак песама које сви певају. Дерт се разбија и мерак је кад се сетите неке заборављене песме, а музичари крену да пребирају по инструменитма. Ништа матрица, само руке. Никакав Ди Џеј, него Музичар. На миксети се не свира, него се пушта музика. Пуштачима музике није место у Кафани, већ правим Свирачима. И нема “не свирамо то“ или “не знамо то“, него седиш уз најближег музичара па полако налазите праве тонове и акорде, а цела кафана почиње да пева ту неку давно заборављену песму. И није то нека песма о трошењу пара, отимању туђих жена и девојака, јурцању брзим колима (која немате) кроз град, то су риме за малоумнике. Мислим на једноставне љубавне песме у којима свако може у њима да се нађе.

Многи ће рећи да раније није било мобилних телефона, друштвених мрежа, а и да није било новинара и фотографа који све сликају да би рекламирали угоститељски објекат и “важне личности“ које ту долазе. Не, било је тих квази новинара и квази фотографа, тј. бурек пискарала и папарацо шкљоцаваца. Папараци су се као Илија Чворовић у “Балканском шпијуну“ довијали да за “Чик“, “Сабор“, “Дугу“, “ТВ Ревију“, “Илустровану политику“ или “Осмицу“ нађу што скандалозније фотографије познатих, наравно пре свега глумаца и певача (читај: глумица и певачица).

Али кад би ушли у Кафану, спустили би своје фото-апарате, оловке и блокчиће. Ставили би их у своје торбе, торбе окачили на чивилук или на крај наслона столице и заборављали на њих, док су кроз облак дима и мирис алкохола као хипнотисани слушали сасвим обичне па чак и баналне приче Глумца, Певача, Књижевника, Сликара, Вајара, Професора, али и Молера, Електричара, Столара... А свака реч се упијала као да је мудрост старогрчких мислилаца и филозофа. Кафана није чувала све тајне, али се у догађајима у Њој није причало. Бар не наглас и не на сва уста, нити је ико снимао и фотографисао. А и кад би многи причали, а други само препичавали оно што су чули, а нису видели, чак би се и о кафанској тучи говорило без злурадости. Зато су и настале силне легенде о Кафани. А те легенде су биле боља реклама од брда данашњих фотографија.

Зато више нема Кафане. Није до зграде, столова, карираних столњака, лимених пиксли, огуљених и лоше наштимованих инструмената. До људи је.

(Никола Антић, “Раби ничији“)

04.04.2017.