ЗАПИС ИЗ ДАЛЕКЕ 7529. (2021.)

(Фотографија преузета са интернета, служи као илустрација написаног)

(Текст је написан 13.01.2021.)

       Многи су крај 2020. и почетак 2021. дочекали са олакшањем и са великим надама. То је разумљиво јер је 2020. година била година затварања и година страха. Међутим, нема места оптимизму. Не бих да мрачим, али реалност и блиска будућност нису нимало светле, а зато не мораш да будеш видовњак да би знао шта ће бити. Нису потребне анализе кретања планета; није потребан тарот, кристална кугла, довољно је само мало сталожено размислити и припремити себе на то да и од зла увек може горе. 

   Ово није текст геополитичара, ни економисте, нити астролога или белог/црног мага. Ово је једна временска капсула којој би се требало вратити да се види да ли је овакав доживљај света у блиској будућности, односно визија догађаја који ће уследити било само лаичко набадање услед личног незадовољства писца, или је исти заиста успео да предвиди нешто.

Увод у ново доба

   Крај друге деценије донео нам је затварање због короне. Заборавили смо како нам пријатељи и рођаци изгледају, што због маски, што због тога што многе нисмо видели месецима из (не)оправданог страха. Постали смо себичнији, масовно параноични, мање толерантни, много више насилни. Ограничење кретања, смањена зарада, губитак посла, уз наравно губитке најближих (не само од короне) су избациле на површину оно најгоре у људима, а присилна физичка дистанца је створила огромну социјалну дистанцу услед које ће бити потребне године да би се из те “нове нормалности“ вратили у праву нормалност. После овога што нам се десило 2020. године, у трећој деценији 21. века следи велика економска криза на глобалном нивоу с тим да ће је прво осетити најсиромашније државе, а Србија јесте међу њима. Генерално, иде веома тешка деценија, деценија пуна крви, ратова, насиља, немаштине, болести, масовне незапослености где ће се живети за сваки динар и за сваки залогај хране и биће срећни само они који умеју да уживају у малим стварима, у малим местима, далеко од велике гужве. Вероватно ће комплетно лудило закачити и наредну, четврту деценију 21. века (после 2030. године). Све оно од чега је људе страх, све од чега беже, све ће их стићи на првој кривини. Не, неће бити као у филмовима “Дигитални анђео“, нити “Цајтгајст“, неће бити као у “Побеснелом Максу“, али ће бити веома лоше. Многи ће остати без ичега или ће осиромашити па ће морати да крцкају стечену имовину, а само ова група најбогатијих наставити да се богати отимајући од сиромашнијих од себе.

Многи милионери више неће бити милионери; мултимилионери ће постати у најбољем случају милионери, ако не банкротирају; многи милијардери ће банкротирати или у најбољем случају моћи само да живе од "мрвица" мерених у стотинама хиљада долара. Богатство ће гомилати само онај мали број већ изузетно богатих, тј. они чије се богатсво мери десетинама милијарди долара, а то су они  контролишу проток новца и информација на глобалном нивоу. Чак ће и међу богатима бити великих обрачуна где ће мањи богаташи бити на удару оних већих.

   То ће неминовно довести до низа немира и побуна широм света. Владари из сенке ће покушати да контролишу људе помоћу репресивних мера, помоћу зараза и болести (хемијско и биолошко оружје), помоћу медија, биће контроле протока информација (цензура). Биће наметнута “социјална чистилишта“ и “слободне зоне“. Оне ће стићи и у Србију. Постојаће квартови за богате, болнице за богате, школе, ресторани, хотели... Оно што се већ дешава деценијама уназад, мало по мало, и физички ће доћи до раздвајања малобројне елите и многобројне “реметилачке“ осиромашене већине, тј. оних који не желе “слободан свет“.

   Сва та репресија и дискриминација већине (и воље већине) од стране мањине ће само повећавати револт и ситуација ће на многим местима бити ван контроле. У сиромашнијим земљама ће ситуација бити много запаљивија и биће више насиља и грађанске непослушности него у развијенијим државама. Али како економска криза буде узимала маха и међу најбогатијим, чак и најстабилија и најуређенија друштва неће бити поштеђена немнра и сукоба. Требало би очекивати и да полиција и војска широм света почну да отказују послушност, тј. да дође до подела. Јер не само у Србији већ широм света полиција и војска су све више потпуно у служби власти и њима подобних, у служби најбогатијих, а не у служби грађана. Али кад се деси једном да извршитељ покуша да узме нешто неком полицајцу или војном лицу; или неко од миграната удари на полицајца или војника, тј. на неког од чланова њихових породица; или када неки бахати политички подобан појединац нпр. угрози живот детету неког полицајца или војника, онда креће хаос. Пуцаће полицајци на полицајце, војници на војнике, убијаће се адвокати, судије, политичари, чак и полицајци и војници, грађани ће отимати полицијске станице, касарне, скупштине, резиденције политичара, облачити полицијске униформе, припасати оружје и сами спроводити законе. Свако место где буде била отета полицијска станица или касарна ће бити окружено барикадама, широм света ће многи народи изгледати као Срби у Крајини 1990. Лудило ће ићи дотле да ће убијати због објава на друштвеним мрежама и то ће бити све чешћа појава наредних година. Да ли ће то бити 2021. или 2028. године, није важно, али се може десити јер довољно је само да неко негде чачне домину, а чачнуће је.

Уз уличне немире и грађанске ратове, као и бројне терористичке нападе широм света, очекује нас велики глобални сукоб који се може сматрати Трећим светским ратом иако је он заправо почео много раније. Неће бити класичног ратова пушкама и топовима, чак ни авионима, користиће се пре свега биолошко и хемијско оружје као и разне беспилотне летелице, а такође ће се водити информациони, одсносно хакерски ратови (обарање безбедоносних система, непријатељских медија, блокада протока информација). Ратоваће хришћани, муслимани, јевреји; ратоваће богати и сиромашни. То ће за последицу имати нове репресивне мере и рестрикције (ограничење кретања, полицијски часови, ограничено радно време), много избеглица широм света. Живот у градовима ће постајати све више и више неподношљив, што због репресија и рестрикција, што због незапослености, немаштине и загађености, а што и због повећане стопе криминала и насиља на улицама. Широм света ћете гледати барикаде, забрањене зоне где ће људски живот бити јефтинији од хлеба. То је неминовност кад се доносе закони који нису у складу са уставима држава и Повељом УН. Плутократија рађа грађанске ратове и револуције које се отржу контроли. Уосталом видели смо деведесетих како су Срби испали жртве кршења свих могућих међународних повеља и закона да би им се отело оно што им припада уз негирање права на постојање.

Корона доноси глад

   Ако неко мисли да ће све бити лакше када једног дана не морамо више да носимо маске, грдно се вара. Сво ово затварање је било густо сито у ком ће само најбогатији остати и постати још бахатији и насилнији. Свет улази у озбиљну економску кризу, а корона је само један од покретача домино-ефекта који ће донети велике ломове. Кад је криза, прво престану да се купују луксузне ствари (аутомобили, поготово они луксузни, па онда мали авиони, јахте). Затим престаје да се купује скупоцени накит, скупи намештај, све мање људи летује на скупим дестинацијама. Самим тима биће мање летова авионима. Онда се неће више куповати скупи и велики станови, неће се градити велике куће. Општи пад платежне моћи становништва ће бити видљив и у најбогатијим земљама света. Чак и најбогатије земље света ће посезати за повећаним штампањем новца што ће довести до девалвације најјачих светских валута и хиперинфлације. Једино стабилно средство плаћања ће бити злато и сребро. Биће покушаја увођења криптовалута, међутим, оне бар још тридесетак година неће бити сигуран начин плаћања.

   Када престану да се купују луксузне ствари, то ће значити да многи богаташи више неће моћи да се баве пословима којим се баве и да ће због тога морати да отпуштају раднике и затварају фирме или да их продају богатијима од себе или ће утапати у неку већу и јачу фирму.

Услед тога ће почети да се све мање купују ствари које су досад биле део уобичајене куповине средње и више средње класе. То пре свега значи да ће куповина нових аутомобила, нових станова, одлазак на летовање и зимовање за многе постати луксуз. Пошто ће бити мање куповина нових аутомобила, цена половних ће падати, али опет људи неће имати ни за то пара. Дакле, страдаће ауто индустрија потом авио индустрија (не само мање фабрике авиона, већ и све авио компаније), као и бродоградња. Бродови ће се градити само за нужне потребе, биће мања потражња за јахтама. Прве на удару економске кризе ће свакако бити машинска и грађевинска индустрија. Они који имају посла, који раде преко 10 година, они ће остати на својим местима, за нове људе и оне незапослене неће бити посла. Најјаче светске компаније ће селити своју производњу у сиромашније земље, због јефтиније радне снаге. Виша средња каса ће постати у мањем обиму нижа аристократија, у већем ће постати средња класа која ће опет чинити миноран проценат становништва, биће је скоро у траговима, а садашња средња класа ће постати сиромашна, на ивици глади. Међутим, сви ти кораци ће бити кратког маха па ће и у земљама другог и трећег света производне хале многих страних компанија остати празне. Домаћи привредници у сиромашним земљама ће бити колатерална штета масовног отварања страних компанија. 

   Услед пораста незапослености, многи ће морати да напуштају места чак и државе у којима живе. Срби у блиској будућности више неће моћи да одлазе у иностранство (то неће имати везе са вирусима и вакцинацијом), конкретно у земље ЕУ, САД, Канаду, Аустралију и Нови Зеланд. Може се очекивати да ће из свих тих земаља наши држављани, који су тамо отишли у претходних десетак година, бити враћани у једном смеру. Вратиће се присилно у Србију где ће срећници морати да раде свој посао за 2-3 пута мању плату него у иностранству, а највећи део ће бити без посла и што је најгоре без могућности запошљавања. Бирои ће бити препуни, а фабрике ће се или затварати, или ће радити са смањеним обимом производње. Градови ће бити препуни сиротиње са факултетским дипломама. Млади и генерално радно способни људи са факултетским дипломама ће бити све више и више незадовољни и бесни због немогућности да промене било шта - у иностранство им неће бити дозвољен улаз, а у својој земљи неће моћи да раде и да живе од свог рада. То ће многе одвести у криминал и проституцију, неке у пороке, неке у нервне сломове и самоубиства, а неке ће на срећу усмерити на бављење пољопривредом или их натерати на неку преквалификацију.

   Једини који ће живети пристојно ће бити произвођачи хране, сви чији је посао везан за ИТ сектор, лекари, фармацеути и наравно судије.

Чак ни сви адвокати неће живети добро јер ће ретки моћи да имају богатије клијенте. Ко буде могао да гаји воће и поврће и мало стоке за себе, тај неће бити гладан. Услед кризе око нафте и гаса бити све већа потреба за он лајн комуникацијом пошто ће авио летови бити ређи и много, много скупљи. Састанци ће се све чешће одржавати преко Интернета, гомилу папира ће неминовно заменити геџети и апликације, потписе и печате ће мењати јединствени електронски печати и факсимили са вишеструким шифрама. Владари света ће уз то свакако желети да контролишу медије и проток информација јер је испирање мозга и угрожавање (психичког) здравља лакше вршити подмукло путем медија, односно преко телевизије и Интернета него на неки други начин (нпр. чувено чиповање). Уз то ИТ сектор ће постати уобичајени део војске, полиције и државних безбедоносних служби тако да ће многи запослени у том сектору учествовати директно или индиректно у ратовима. Приче о чиповању (нпр. уградњом чипа у кожу или преко вакцина) нису реалне јер потпуна контрола становништва би имала смисла само ако би милијарде људи било одједном чиповано што у овом тренутку заиста није могуће, односно није изводљиво. За сада је једино могуће да људи у блиској будућности буду приморани носе специјалне наруквице (на послу посебне капе и шлемове) или сличне направице које ће користи за идентификацију на послу, за плаћање рачуна, а могуће да у њима буду и дигитализовани здравствени картони (ето вам га жиг звери).

   Факултети и школе ће се све више завршавати преко Интернета што ће смањити потребу за бројем просветних радника. Осим факултета чији је дипломе могу да донесу посао у ИТ сектору или здравству, многе школе и факултети ће се затворити или ће најбољем случају остајати са мањим бројем ученика и студената. Што би рекао Милован Јовановић: “Нема посла, џабе студирате.“ Сви који се баве друштвеним наукама и чији је посао везан за буџет ће бити без посла, а студирање на факултетима који се баве друштвеним наукама наредних година неће имати сврху. Када буде уздрмана комплетна индустрија јер ће бити мања потражња за другим производима, самим и транспорт ће бити умањен. Инжењери, архитекте, просветни радници, економисти, разноразни менаџери ће бити без посла, али ће зато мајстори и занатлије дочекати својих пет минута и “правиће од бабе девојку“ јер ће крпљење старог постати “нова нормалност“ и за до јуче веома богате.

   Туризам и угоститељство ће такође дуго осећати последице великог ресетовања света у 2020. години. Ретко ко ће моћи да иде на летовање, самим тим ће многи престати да се баве туризмом. Чак ће и Паралија, Несебар и Кушадаси наредних година зврјати празни, а камоли за луксузне дестинације.

Сви ови што су се годинама уназад кезили са Сејшела, Малдива, Тајланда, Дубаија, Кариба, наредних година ће у Србији моћи да се сликају само док саде кромпир, лук и паприку. Мислим на ове естрадне, параестрадне и спортске звезде, али и на многе политичаре и новокомпоноване богаташе. Људи ће толико бити сиромашни да ће им луксуз бити да оду до суседног места. Остаће малобројни ресторани, хотели и туристичке дестинације за богату мањину. Сиромашни ће ићи у кафане који ће личити на механе с краја 19. и почетка 20. века, а летовање и зимовање ће за многе бити дуго мисаона именица.

   Ако ништа, бар ће се раселити већи градови од којих су многи пренасељени, јер ће се многи кафићи, ресторани и клубови позатварати због мањка гостију. И бар ће наркоманија, нарко мафија и елитна проституција да буду разбијени у парампарчад. Додуше, мафијаши ће још мало да се силе, али за мање од десет година неће имати коме да продају наркотике па ће им бити скупља набавка и производња него продаја. На крају ће нудити дрогу за жито. Многе девојке ће се буквално давати за хлеб као у Средњем веку неће више смети да траже било шта више. Ако до сада ни код бабе није могло џабе,  убудуће ће моћи и код девојака пошто ће понуда бити велика, а купаца љубави све мање. Али људима неће бити ни до секса, чак ни младим. Неквалитетна храна, играње игрица и сурфовање на Интернету, гледање телевизије уместо бављења спортом, као и депресија и анксиозност изазвана нездравим животом као и јазом између жеља и могућности, тј. виртуелног и реалног света, још двадесетак година ће узимати данак, односно негативно ће утицати на здравље младе тако да ћемо једно време имати тинејџере и момке у двадесетим који ће бити мање потентни и имати мањи либидо од четрдесетогодишњака и педесетогодишњака и девојке које ће лакше доживљавати оргазам због броја лајкова на друштвеним мрежама него због секса. Деца ће се у Србији још неко време све мање рађати јер ће немаштина и константни стрес негативно утицати на наталитет. Пораст броја становништва на територији Србије (мислим на српски народ) се може очекивати тек после 2035., а можда тек после 2040. године.

   Оно што ће обележити  наредну деценију то је губитак поверења у званичну медицину, веровање разноразним надрилекарима и шарлатанима,  појављиваће се гомила лажних месија у виду психотерапеута, магова, видовњака, астролога, али и међу лекарима и свештеницима. Не, то није “Дигитални анђео“, безнађе услед немаштине и сталног стреса је идеална ситуација за масовну појаву лешинара, тј. ратних профитера. А и свему томе ће највише допринети школовани људи због чега ће чак и нека Славица да буде у праву са својим нагађањима у вези оног што не разуме него сви титулаши из дате струке који ће свесно лагати људе зарад личне користи и користи најбогатијих.

Култура, уметност, естрада

   Најтрагичније ће проћи култура. Услед кризе која ће захватити туризам и угоститељство, музичари ће бити на озбиљном удару. Многи ће наступати за вечеру у кафани, неће више моћи да издржавају пола фамилије свирајући по свадбама, пунолетствима, разноразним приватним слављима где су многи зарађивали безобразно велике своте новца. Велика већина музичара то више неће моћи да ради. Бар две трећине естраде (музичари и музиканти) ће морати да мења занимање. Многе набеђене естрадне звезде и звезде у покушају ће морати да се спусте на земљу и да забораве да сцена чека само на њих. Они што су се претходних година кезили са егзотичних дестинација, неће моћи да зараде ни за тањир чорбе у кафани. Наредних неколико година ће само они са дебелим политичким и мафијашким везама наступати и добро зарађивати, а такође ће снимати нове песме. Међутим, бука, пренемагање, арлаукање, певање о авионима, камионима, дрогирању, скупим колима, сепареима, курвама и спонзорима ће врло брзо постати ружна прошлост јер неће имати коме да се певају такве песме. Сиромашан човек не може да ужива у песмама које говоре о ономе што ће моћи себи да приуште само ретки појединци. Неће ни бити битно како свираш већ шта свираш. Исто ће вредети онај што свира на распалој хармоници или гитари и онај што има гомилу опреме - неће имати ко да плати њихове наступе. И онда ће посла имати само они који умеју да свирају и певају обичне љубавне песме, песме о обичним животним стварима и догађајима. Нешто боље ће пролазити ди џејеви јер је јефтиније платити појединца да пушта музику него цео бенд.

   Производња музичких инструмената ће бити у стагнацији, али ће цветати поправка и одржавање истих јер ће музиком моћи да се бове само богаташи и њихова деца јер ће само они моћи да купују нове инструменте и опрему. Многи музичари ће морати да држе часове свирања и певања и да трпе размажену децу малобројних богаташа која неће имати ни талента, ни служа, а што је најважније ни “музичког нерва“ (воље, жеље и љубави према музици), али ће им то бити једини извор зараде. Композитори и текстописци ће бити везани за одређену продукцијску кућу за које ће писати песме, а проценат зараде ће делити са власницима тих истих продуцентских кућа, који ће бити потпуни власници ауторских права. Удружења као што је СОКОЈ ће изгубити сврху постојања и замениће их удружења приватних продукцијских кућа у којима ће бити запослени инструменталисти, певачи, музички продуценти, композитори, текстописци... Укратко, ако тројица различитих људи искомпонују сваки по једну песму, као аутор музике и текста све три песме ће се потписивати продукцијске куће јер појединци неће моћи другачије да продају своје песме.

Ако не буду део неке такве музичке корпорације, неће моћи да их објављују, нити ће имати право да их користе и присвајају, ако би отишли из исте. Услед тога ће многи композитори и текстописци, а пре свега кантаутори одустајати од даљег рада не желећи да продају своја ауторска права, а с друге стране неће моћи нигде да прогурају своје песме због нових правила. Због тога ће се многи музичари окренути формирању трибјут бендова или ће рециклирати већ познате хитове да не би морали да продају своја ауторска права. Друга деценија 21. века нам је донела хиперпродукцију, гомилу хитова за два и по поподнева и никад мање квалитетних песама. Ни у новој деценији на глобалном плану па ни код нас не треба очекивати ништа спектакуларно на пољу музике. Док музика опет не постане више уметност и емоција, а мање шоубизнис, неће бити боље за музичаре и музиканте.

    Глумци ће живети од снимања реклама и политичких пропагандних материјала. Позориште и филм ће први осетити удар. Велики буџети за филмове и серије, као и за позоришне комаде биће једно дуже време мисаона именица за готово све из света позоришта и филма, чак и у САД. Неће бити пара за скупе сценографије и костиме, па ће редитељи и сценаристи морати да прилагођавају старе и да пишу нове сценарије за позоришне комаде, серије и филмове у којима ће глумци носити свакодневну одећу. Кабареи и стенд ап комичари ће постати масовна појава, због тога што захтевају најмање опреме и костима, а већина глумаца ће као и музичари наступати за вечеру и пиће. Сликари, вајари, песници ће радити из хобија и готово нико неће доживети да живи од својих дела већ ће као и други уметници вековима уназад постати признати тек после своје смрти. Факултети уметности ће смањити број студената које примају, а многобројни уметници ће морати да траже алтернативне изворе прихода.

Спорт

   Светска економска криза, константни немири, ограничење кретања и општа беспарица ће се свакако одразити и на спорт. Друга деценија 21. века нам је донела опште лудило по питању висине трансфера и плата спортиста, пре свега фудбалера, а најбогатији људи су куповали клубове и трошили досад невиђено огромне своте новца. Економски удар ће бити веома јак на спорт. Једно време неће бити безобразно високих трансфера и плата играча и најбогатији неће моћи више да уцењују остале да ће правити сопствене лиге за богате. Услед смањења платежне моћи, биће мање куповине дресова и навијачких реквизита, људи неће имати пара за скупе улазнице, опашће посета на стадионима и у дворанама. Најпознатији произвођачи спортске опреме неће више моћи да скупо наплаћују свој лого већ ће морати да смање цене својих производа и до 10 пута јер ће у супротном мањи произвођачи спортске опреме почети да преузимају примат пошто ће нудити исти квалитет по много мањој цени.

Клубови ће морати да се окрену стварању играча. Спортисти ће све дуже бити активни, тј. продужаваће своје каријере у просеку за 5 година дуже него што је уобичајено. Како ће плате бити мање него у прошлој деценији, тако ће многи у пензију одлазити тек после 40. године. Фактор изненађења у свим спортовима ће се повећати тако да ће “мали“ све чешће побеђивати “велике“. У овој, али и наредној деценији се могу очекивати бројна изненађења, сензационални резултати и сензационални победници на великим спортским такмичењима и у најјачим лигама света. Виће још неких промена. Нпр. на светским и континенталним првенствима у фудбалу ће убудуће у саставу бити минимум 25 уместо досадашња 23 играча, биће дозвољено 5 измена. У кошарци ће убудуће на великим такмичењима уместо 12 бити 15 играча у протоколу. Тенис, голф као и сви спортови који захтевају велика улагања у опрему, тренинге и путовања ће највише осетити кризу и ту ће доћи до великог пада у квалитету спортиста. Генерално, у свим појединачним спортовима ће долазити до много већег пада квалитета у односу на колективне спортове.

      Теретана ће бити мање, само одређени ће моћи да раде као лични тренери најбогатијих, неки ће држати он лајн тренинге, а већина људи ће се окренути обичним тренинзима снаге и обликовања тела (популарни воркаут), а такође ће порасти број бициклиста, пешака, планинара. У свему овоме ће добро бити то што ће временом бити све више рекреативаца. 

Ново доба

   Ово је све Трећи светски рат. Корона је само показна вежба за држање становништва под сталним стресом као у ратном стању и као један прелаз ка Великом ресету. То ће се отезати до отприлике 2030. године, могуће и коју годину касније кад ће доћи "крај света", тј. потпуни колапс. Не, тај колапс није бајковит као у филму “Цајтгаст“. Не, неће малобројни богаташи имати 100% светске имовине, а сиромашни ништа, већ се прећи критична граница када ће бити онемогућена наплата било ког производа због превелике понуде, а малог броја платежно способног становништва. По речима многих економиста, свет чека следећи сценарио: Када хиперинфлација завлада, а штампање новца учини већину валута безвредним, владе ће покушати да створе електронске криптовалуте, али то ће бити само још један облик лажног новца који неће успети. Неће бити уредног глобалног ресетовања, јер се велике силе неће сложити. Кина и Русија ће деловати на њиховој страни, као и САД. ЕУ ће до тада вероватно бити у потпуном расулу, као и евро. Банке у Италији, Грчкој, Шпанији, Француској, Великој Британији, Немачкој итд. ће банкротирати.

То је тај тренутак када ће свет кренути напред, али ће тај напредак, какве ли ироније, бити започет ратовима широм света. После наглог и болног пада неће сместа доћи време препорода, освешћивање и устајање ће бити дуго и болно. Јер ако годину дана упропаштавате свет, потребно је бар 5 година да би се све вратило у нормалу. А ово не траје годину дана већ званично од 2008. године и проглашења светске економске кризе, а незванично још од рушења Светског трговинског центра у Њу Јорку 2001. године. Дакле, за 20 година кретања света уназад потребно је 50-100, а можда и свих 200 година да би овај свет дошао у стање потпуне равнотеже и постао пријатно место за живот. Србија ће после великог колапса да крене да расте у сваком смислу те речи, али дуг је пут до благостања и за тако нешто ће тек морати да буде уложено много мука и жртава. Стабилну и колико-толико развијену Србију не можете очекивати пре 2045. године. Астролози су рекли да се крајем 2020. десио прелазак из “земљаног доба“ (доба материјализма) у “ваздушно доба“ (доба духовне ренесансе и напретка науке). Многи свештеници говоре да долазе  последња времена. Али чак и кад дођу и прођу та последња времена, чак и кад почне неко ново доба, не почиње сместа и благостање. Не иде то тако. За прекид лошег, потребно је уложити ненормалне напоре, издржати невиђене муке, поднети велике жртве да би се стигло до доброг. Не почиње лепше доба само зато што је освануо нови дан од кога смо одлучили да меримо почетак неког новог доба. Знам, многи ће помислити сада на Откроврење Јованово и други Христов долазак. Не, нико не зна када ће се тачно десити други Исусов долазак и нико не може да зна како ће то изгледати. Нико не може да зна тачан датум престанка разних искушења које морамо да пређемо да би се потпуно искристалисало ко је човек, а ко само звер у људском оклопу. Може се веровати, али се не може знати и нико не сме да каже да зна шта ће и кад ће се тачно нешто догодити. Вера нам је дата од Бога, али не и знање јер га нисмо још заслужили. Нико не може буквално да тумачи, нити може да каже да зна значење сваке речи написане у светим књигама. Можда је ово време само још једно у низу препрека и неких дечјих болести човечанства на путу ка правој истини и правом знању. 

   Ако већ почињете да наричете како не можете да чекате више да вам живот буде леп, жао ми је. Моћи ћете само да будете део оних који покушати да учине свет великим, а плодове те борбе ће убирати будуће генерације, а то можда неће бити ни ваша деца и унуци, него тек праунуци (ако уопште многи и буду имали потомке). Друга опција је да се предате стихији која ће вас прогутати. Борба тек следи. Хтели или не хтели, мораћемо да се вратимо тамо одакле нам је кренуло низбрдо. Морамо да се вратимо не само селу и природи, већ и да се вратимо оним оквирима у којима није најважније такмичити се са другима већ где је важно бити бољи од себе самог да би био бољи другима.

Епилог

   Све у свему, није добро, биће наредних десетак, можда и двадесетак година далеко од идеалног, али је важна глава на раменима и пре свега здрава психа и спремност за борбу са зверима. Морате да научите да живите без луксуза, да будете спремни да можда најмање десет година нећете моћи да летујете, да видите море. Неће бити за многе нових и исправних аутомобила, огромних кућа и станова у центру великих градова, па чак ни у мањим; нећете моћи ни да радите ни да путујете у иностранство, а ни та “места из снова“ неће бити лепа и безбедна каква су некад била; многи више неће моћи да праве свадбе, рођендане, разноразне прославе за 200-300 људи, да се бахато понашају.

   Добра ствар је што ћемо преживети. Када лични интерес појединаца и насиље у циљу стварања сопствене користи изгуби смисао, тј. када буде све мање начина да се такво понашање материјализује, људи ће се коначно окренути једни другима јер ће све више и више увиђати да је много више ствари које нас везују да бисмо могли уопште да постојимо на овој планети него што нас раздваја. Научићемо да се бранимо и да спречавамо спровођење закона јачега, нећемо пошто-пото ићи линијом мањег отпора и покорно трпети све, често уништавајући туђе животе, а све у нади да ћемо преживети и да ће нам бити боље. Престаћемо да гинемо за слободу већ ћемо уништавати оне који нам слободу узимају. Бићемо способни да срушимо систем терора мањине над већином да би створили систем по мери сваког. У почетку ће такви чинити мањину, биће прогоњени и изопштавани из “слободног света“. Али ће их временом бити све више јер ће бити све више и више оних који ће одбацивати наметнуте ознаке припадности “слободном свету“. Постојаће у једном тренутку два света - слободан и “слободан свет са новим нормалностима“. Овај други ће сам себе појести и нестаће, овај први ће опстати. 

   Оно што је такође веома важно је то што ћемо у блиској будућности заиста бити срећни уз људе из најближег окружења, без фолирања на друштвеним мрежама, без јурења за неким гламуром, без непотребног трошења новца и времена да бисмо задивили друге. И добро је што ћемо стећи нове вештине и бити способни да радимо ствари које нам раније нису биле ни на крај памети, нити смо веровали да то  умемо, знамо и можемо. Само такви могу у будућности опстати, бити здравији, бити физички и психички јачи и тако имати веру да нам следе нова сазнања како направити свет бољим. Не, то није пуко веровање у Бога, већ је ће то бити поновно веровање, односно поверење у човека као Божјег створења.