ИЗВОР

(Фотографија из моје личне архиве)

    Некада ту беше извор. И сада је, али нема воде. Оне питке. Кажу да је загађен и да нема више оне воде какву познајем. Није та вода била лек ни за срчане проблеме, није лечила болесне бубреге, није поправљала вид, није лечила ниједну болест. Али како је само могла да утоли жеђ и окрепи душу. Пријатно хладна, један гутљај је био довољан свакоме да се освежи.

    Временом су покушавали да извор уреде, почеше да га преграђују да изгледа модерније, да би постао туристичка атракција. Један би додавао бетонске зидове и канале, други је ређао камење, трећи је секао околно дрвеће да би се лакше долазило до извора. И долазише људи да се сликају поред тог чуда природе ког је направио човек. Сликали су, на месту старих букви и храстова, чврсте бетонске зидове, лепо поређано камење, као и предивни хотел који је саграђен пред извора. Вода је била само леп украс свему томе. Људи беху жељни извора, али не и воде са њега.

   Дођоше потом неки људи са торбама да провере исправност воде са извора. Рекоше да вода није добра за пиће. Кажу, око извора нема дрвећа, па су кише спрале земљиште, а стење и камење је упило отпадне и отровне материје и да је зато загађен. Људи променише и укротише природу, па је окривише за све.

   Тако пресуши још један извор, иако вода из њега настави да тече. Нека вода какву не познајем.

(Никола Антић, “Раби ничији“)

03.03.2017.