ЉУДИ КОЈИ ЧЕКАЈУ СВОЈИХ 5 МИНУТА

(Фотографија преузета са интернета, служи као илустрација написаног)
 

 

     Чекају Годоа. То су они који стално пишају уз ветар па им је криво што остају мокри, који као пси јуре сопствени реп, а поред којих живот само пролази. Они стално понављају, обавезно претећи прстом, о доласку њихових чувених 5 минута славе, среће, великог успеха, велике моћи, кад ће се доказати да слуга Јернеј није узалуд тражио правду; да је могуће оно што Сизифу није успело, да ће успети да изгурају ту стену на врх планине и да ће та стена остати на врху непомична као вечити споменик њихове победе над неправдом.

 

     Ал' еве им мојега, што би рекли моји Моравци. Док тако бусајући се у груди чекају да им падне с неба у уста и док галаме тражећи неку своју правду и неки ред; док говоре да су људи зли, да их нико не разуме јер су другачији; док непрестано кукају да им је кафа превише врућа, пиво превише хладно, сарма превише масна, вино превише горко и кисело, а ракија не ваља јер штипа за грло и желудац... живот поред њих пролази и одлази у непроврат.

 

     Често нису ни свесни да је можда тих 5 минута и прошло, али да су они због својих ничим оправданих великих апетита, потпуно несразмених сопственим могућностима, све те исте тренутке сматрали само као увод у нешто веће, као мали увод у бесмртност. Ништа их не задовољава, стално мисле да заслужују више. А никако да схвате да мноштво ситних радости вреди више од те једне велике; да кад већ иду уз ветар, да не пишају исто тако него да млаз мало скрену у страну колико да више не запишавају сами себе; да схвате да морају сами да стисну петљу, да покажу да имају муда; да зајебу прошлост, да све неуспехе и поразе оставе иза себе и крену даље да сваки наредни дан живе у фазону: болееее мене курац за све, ако ме живот јебе, јебуцкаћу и ја њега помало, боље и по минут сваког дана, него 5 минута никад. Ретки се опамете па искористе максимално оно што им је остало од живота. Већина и даље остаје да чека тих својих 5 минута... И даље одлучно претећи прстом некоме тамо...

 

     "Ма доћиће и мојих 5 минута па ћу свима коначно да јебем матер..." (:неће, прошло је)

 

(Никола Антић, “Раби ничији“, одељак: "Ко чека, (не) дочека")

 

15.05.2014.