МОСТОВИ ОКРУГА 035

 

(Фотографија из моје личне архиве)
 

Поред старог моста стајао је човек. Гледао је у реку чији је гласни хук ледио крв у жилама. У сусрет му је ишао стари рибар. Погледа га па му рече:

 

- Човече, немој стајати, време је да пређеш на другу страну.

- Нека... Зашто бих прелазио? Овде сам навикао, тамо нисам никад био. Ово је моја обала, мој свет.

- Да ли је? Јеси ли сигуран? Две обале се на извору заувек раставе и колико год да постану једна другој далеке, мостови су ту да буду споне које те обале зближавају. Вода носи, вода раздваја, а мост је ту да споји далеке, усамљене, завађене; да изгубљени нађу тражене; да оне који су на странпутици врати на прави пут. Постоје и неке стазе којима не ваља опет ићи, мостови које не треба више прелазити, које ваља срушити за собом да се не би враћао назад и да демони прошлости не нађу опет пут до тебе. Зато мораш даље, да пређеш на другу обалу.

- Мост је стар, много је рупа на њему, види се кроз њих и река, страх ме да пређем преко њега, не верујем ће издржати мене и ово што носим са собом.

- Не брини, издржаће. Колико год да је стар и оронуо, докле год се њиме може прећи, тај мост је драгоцен.

- Али зар баш морам преко?

- Да, што пре. Имаш мало времена за напред и вечност за назад. На теби је да одабереш.

- А ако се вратим на ово место?

- Нећеш се враћати. Не би смео. Бар не опет овом стазом, не преко овог моста. Овај мост мораш да срушиш за собом чим га пређеш, мораш све стазе које воде до њега да затрпаш. Чак и да се вратиш, мораћеш да направиш нови мост, да прокрчиш неке нове стазе и путеве.

- Али зашто да рушим мост који је још увек драгоцен за мене?

- Зато што ти још увек можеш прећи преко њега.

- А шта ако останем?

- Ако останеш, постаћеш коров на овој обали који ће јести демони твоје прошлости.

 

Човек се неко време снебивао па ипак закорачи на мост.  

 

(Никола Антић, “Раби ничији“)

 

29.02.2020.